Хор Светог Саве у Бечу – музика, религија и далека политика

Храм Светог Саве на Врачару има три хора – велики истоимени хор који је сада наступио у Бечу, поред њега Певачко друштво „Мокрањац“ и дечји хор „Растко“. Иако је основни задатак црквених хорова суделовање у литургијама, део њихове привлачности су и наступи пред широм публиком са програмима састављеним од духовне музике домаћих и страних аутора, као и традиционалне народне музике.

Концерт у Бечу је трајао нешто више од једног сата, са пробраним композицијама Стевана Мокрањца, Јосифа Маринковића, Корнелија Станковића, Сергеја Рахмањинова и Петра Чајковског.

Иако Хор постоји тек седам година, већ је остварио велики број наступа на значајним концертним подијумима у Србији и региону, а у даљем иностранству у Русији и Белорусији. Водитељка Хора Катарина Станковић је магистрирала и докторирала дириговање на Музичком факултету код Даринке Матић Маровић.

Исток среће Запад

Музика је била и остала у првом плану. Ипак значај овог концерта надилази намере организатора, аустријске диоцезе Руске православне цркве Московског паптријархата.

У лошим временима по аустријско-руске односе, под ЕУ санкцијама Русији, ближи се осамдесета годишњица од када су јединице Црвене армије победиле у битки за Беч и средином априла 1945. ушле у град.

Било је интересантно видети да ли ће се као гост на концерту појавити неко из бечке градске владе, из осећаја за повод. Из градских институција није дошао нико. Концерти духовне музике су увек добра прилика за затопљавање односа без великих обавеза. Та је прилика пропуштена.

Катедрала Светог Николаја је дубоко повезана са историјом града. Подигнута је у време када је настајала архитектура модерног Беча, на прелазу из 19. у 20. век, управо као пример сарадње Истока и Запада.

Планове за цркву је израдио Григориј Котов, царски, после совјетски архитекта. Подигао је Италијан Луис Ђакомели, доказујући стару руску фасцинацију италијанским архитектама, која вуче корене још из Ренесансе.

Објекат је завршен и посвећен 1899. Од самог почетка је то била црква везана за руску амбасаду. И организационо и физички, јер је амбасада у непосредној близини.

Са избијањем Првог светског рата, црква је затворена и предата неутралној Шпанији.

Кад су 1924. успостављени службени односи Беча и Москве, Аустријанци су вратили цркву руској амбасади. У временима каква су била, амбасада је цркву користила као складиште.

У Другом светском рату су нацистичке власти у руску Катедралу Светог Николаја сместили градску музичку школу.

Црква је враћена у првобитну намену као религиозни православни храм тек 1945. и то не по политичкој вољи из Москве, већ директном одлуком Војне команде Црвене армије за Беч.

Од онда су три институције – Николајева црква, руска амбасада и такође у близини подигнути споменик Црвеној армији, наставиле да живе у свести Беча као архитектонски ансамбл историјског и културног смисла између Беча и Москве.

Сада је била прилика да се између градских власти Беча и духовног представништва Руске цркве направи мали корак, олакшан музичким наступом из дипломатски неутралне земље.

До таквог симболичког акта није дошло. Али то није умањило уживање верника, публике и домаћина у наступу хора са београдског Врачара.