Четврт миленијума бечког Бурга

Позориште Бург је основано царским декретом 1776. Налогодавац је био Јосип Други, син Марије Терезије, упамћен као модернизатор царства које је заостајало у ширим процесима модернизације и индустријализације.

Бург је, тада још у старој згради на улазу у комплекс царског Хофбурга, добио задатак да постане храм немачког језика, репрезентативна институција културне моћи, данашњом терминологијом би се рекло представник мекане државне моћи.

Од тада до данас је прошло четврт миленијума. То је време у коме је једно од највећих и најзначајнијих позоришта немачког говорног подручја напредовало уском линијом између традиције и модерности, мира и ратова, уметности и пропаганде.

На изложби се показују историјски костими и сценографије, техничке иновације, фотографије некадашњих сценских првака као и портрети данашњих, на пример оних где српско-аустријска сликарка Маја Вукоје представља Марију Хапел и Роланда Коха.

Такође се бележе преломне тачке у раду те институције. Година 1888. кад је отворена садашња зграда, 1914. када је почео велики рат, губитак оријентације после 1918, затим 1938. кад су нацисти претворили Бург у оруђе приземне политичке пропаганде, онда обнова од 1955 у новосвојеној уметничкој аутономији.

Игра или реч, сцена или књижевност

Кустоски тим долази из Националног позоришног музеја. И поред карактера високе репрезентативне културе, ова изложба чини све да успут покаже најбоље стране позоришне уметности – игру, чаролију, раскош материјалних медија, магнете великих глумачких и редитељских имена.

У моментима кад се инсистира на континуитету и култури као институцији, обично се не спомињу контроверзе. Главни кустос Руди Рисати је ипак споменуо једну, типичну за начин на који бечка уметничка критика процењује репертоар Бурга.

„То је глумачки театар“, рекао је Рисати. Порука је била, то је позориште игре, сцене, костима и покрета, где се текст појављују као равноправан елеменат, не као владајући. Све супротно од захтева домаће позоришне критике, која протестује сваки пут када литерарни предложак и верно цитирање историјских текстова изгубе битку са тоталом сценског утиска.

И бечка публика нагиње томе да јој је драже кад се на сцени нешто каже, него кад се покаже. Зато није случајно да је Рисатијев избор представе која ће означити симболички континуитет Бурга, пао на Шексировог „Магбета“, 24 пута играног , а не на комаде ближе функцији „храма немачке речи“, као Гетеовог Фауста, или Шилерове „Разбојнике“.

„Магбет“ је компактан, релативно кратак и универзалан компендијум позоришне уметности као уметности по свом властитом праву. На текстовима као што је „Магбет“ се бечко царско позориште учило да заволи позориште које ће надилазити поетику језика и речи.

Столица за срећу

Међу експонате традиције и државног угледа, кустоски тим је зналачки распоредио објекте чаролије и игре, оног што позориште у својој суштини и јесте.

Један такав експонат је „Столица за срећу“. То је обична, најобичнија стлица из гледалишта старог Бурга, оног који се до 1888. налазио под царским прозорима, на врху улице Колмаркт.

Столица је стајала у низу, у тринаестом реду, носила број 192 и ни по чему није изгледала као амајлија. Онда је неко од глумаца раширио причу да седење на њој доноси срећу, „а глумци су страховито сујеверни, посебно пред премијере“, каже Карин Нојвирт из тима кустоса.

Када је напуштана стара зграда, публика, ансамбл и остали из тима запослених су на крају последње представе практично ољуштили инвентар, разграбили све покретно и непокретно, од намештаја до тапета и сценских даски. „Срећну столицу“ је из реда ишчупао сценограф и сликар Гилберт Ленер.

Ленер је завештао „Луцкy 192“ чланици новог Бурга Лизелоте Антон, која је вратила столицу у позориште и оставила је у канцеларији као наследно право Бургових драматурга. Сви су се гурали, високи гости и домаћи, да поседе коју секунду на њој. Прича је добила и институционализовани епилог, јер је уз седење ишло и уписивање у књигу утисака, како се ко осећао док је чекао на срећу.

У међувремену, у пратећој књижици се налазе утисци Ежена Јонескуа, Томаса Бернарда, као и читаве плејаде Бургових глумачких имена последњег века и нешто. Данас, „Луцки 192“ је трошан и ломљив и нико више не седи на њему. Није препоручљиво, осим што је и забрањено. Али то је позориште, можда и поглед донесе срећу.

У припреми је још једна сценска чаролија, више случајна него планирана. Када се за десет дана на платоу између Бурга и Ратхауса/Бечке градске владе упале светла Божићног сајма, фоаје Бурга са изложбом биће интегрисан у декорум сезонског туристичког спектакла.

Изложба је отворена до краја позоришне сезоне идуће године.