Где су „срећни градови" и шта треба да учинимо да бисмо живели у једном таквом месту

О томе како да постигнемо да имамо одрживе, зелене, па и срећне градове за Дневник је говорила професорка Ева Ваништа Лазаревић.

После више од 30 година рада у професури и предајете „Урбанизам” и „Урбано наслеђе”. Како сте дошли на идеју да назовете књигу Срећни градови?

– Срећни градови су најшири кишобран, да тако кажем, градова као што смо их нека звали смарт, резилијентни, одрживи, зелени. То су најновији термини који се употребљавају данас у свету. Изгледају мало чудно, ми у ствари можемо само да циљамо на срећне градове јер смо потпуно свесни да не живимо по параметрима срећних градова.

Да ли архитекти и урбанисти могу да буду нека врста лекара модерног доба, да бисмо имали здравије градове?

– Они јесу апсолутно лекари модерног доба и на њиме је огромна одговорност. Као што је некад у средњем веку, знало се у ком правцу иду улице да би се проветровале, ми о томе данас више не размишљамо. Огроман је притисак на нову изградњу, губимо сунце, губимо зеленило, губимо могућност превоза бициклом на посао, оно што су Европљани одавно схватили да је неопходно.

Имамо примере градова у свету који су већи, имају више становника него цела Србија, али када гледамо квалитет ваздуха преко целе године, они су постигли да имају чист ваздух. Да ли можете да наведете неке добре примере и начине на које су они то постигли?

– Пре свега филтери на фабрикама, фабрике које су под будним надзором супервизора, аутомобили који нису стари као код нас 20 година, дизел који се више не употребљава .... Све су то елементи врло једноставн,и и сви их знамо како би могло да се заправо примени један принцип боље организације урбанистичке у градовима. Ја се надам да су ови срећни градови са темама које су врло широке један од малих одговора на то.

Када је у питању мобилност, односно стварање услова људима да могу да иду пешке, бициклом на посао у школу, који су ту неопходни предуслови да би се то обезбедило? Имате ли ту неке добре примере неких градова европских?

– У Паризу су, за време короне, градоначелница Ан Хидалго је одлучила да укине по једну траку у свим великим булеварима, и да ту траку поклони бициклистима и још је свакој фамилији поклонила бицикл од државе. То је имало јако велики утицај и људи масовно користе бицикле и тако путују на посао.

Више од две деценије бирају се европске зелене престонице. Пре неколико година прихваћена је кандидатура Београда за зелену престоницу, и то једини град који није у Европској унији чија кандидатура јесте прихваћена. Шта је оно што би ми требало да урадимо да бисмо могли да у будућности планирамо да се опет кандидујемо за Зелену престоницу?

– Пре свега да значајно унапредимо еколошку ситуацију која је драматично лоша. То значи да се уведе бицикл да се смањи огромна количина возила, четири по породици, то је незамисливо на Западу.

Могу ли ти квадрати да се боље планирају? Да се град шири на другачији начин?

– Наравно да би могли, требало је да се шири горе на север, као трећи Београд, то се није десило. Крњача, Овча, Борча, требало је да изгледа сасвим другачије, да то не буде дивља градња. Мора да се пази и на правце ветрова. И на инсолацију, на сунце, на ветар, зеленило, потпуно су нам ти фактори јасни на којима треба радити.