„Јер ... ми смо иста крв“, песнички првенац Ђурђице Драгаш представљен у РТС Клубу
У Клубу РТС-а представљена је збирка поезије „Јер...ми смо иста крв" Ђурђице Драгаш Вуковљак. Реч је о првој песничкој збирци коју чине стихови пуни сете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама.
Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и песме су објављивани на сајтовима „Јадовно 1941“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка песама Јер... ми смо иста крв њен је књижевни првенац.
О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говорили су Миле Рајчевић, професор и некадашњи директор ОШ у Госпићу, Момчило Мирић, председник удружења „Јадовно“ и Ана Томашевић, новинарка и уредница Радио Београда. Стихове је говорила глумица Маја Колунџија Зорое.
Песму Крик над Крушовачама Ђурђица је написала са само тринаест година и с њом освојила прво место на литерарном конкурсу који је те 1987.године организован у спомен на страдање мештана Дивосела, Читлука и Орница у Другом светском рату. Награда, збирка Лоркине поезије, уручена јој је на комеморативној свечаности у Спомен дому у Дивоселу, селу надомак Госпића.
Можда су неки већ тада могли да осете мирис рата у ваздуху, али једна тринаестогодишња девојчица се надала да крв више никада неће потећи њеним завичајем. Нажалост, показало се убрзо да није била у праву. Поновило се, а Ђурђичина породица се, баш као и остали Срби из тог краја, нашла пред великим животним изазовима. Године страдања и избеглиштва оставиле су на свима њима трагове. Ђурђица их бележи и лечи песмама посвећеним Дивоселу, прецима и завичају.
А шта се заиста десило на Крушковачама о којима је писала, колико је Дивосело страдало током Другог светског рата и почетком деведесетих говорио је професор Миле Рајчевић, некадашњи директор основне школе у Госпићу и човек који је препознао Ђурђичин таленат за поезију.
Од Дивосела и Крушковача, преко Јадовног, Госпића и Пага, Глине, Гаравица, Драксенића, Пребиловаца, Старог Брода и бројних других стратишта, до највећег српског губилишта Јасеновца, ауторка оплакује и од заборава отима жртве сулудих усташких злочина.
Свака судбина ових страдалника је прича и песма за себе, али посебно тешке и трагичне су судбине мајки које су преживеле страдање деце. Извлачиле су се из јама, гледале како им звери убијају најмилије, преживљавале су оно што се преживети не може и настављале...рађале и обнављале живот. Како, само су оне знале.
Иако првенствено писане као посвета страдалим прецима, песме у овој збирци препуне су Лике. Завичаја којем се ауторка отвореног срца враћа, упркос болу који је за њега веже. Као што рече у једном стиху, Лика јој је „и мајка и маћеха, и туђа и њена“.
Удружење „Јадовно1941" из Београда и Бањалуке окупља потомке жртава комплекса усташких логора Госпић-Јадовно-Паг и захваљујући њима и ова књига је угледала светлост дана.
Коментари