У бечком „Хортену“ сусрет Пикаса, Шагала, Клајна

Заоставштина Хајди Хортен на две стране привлачи пажњу: С једне, аукција накита у женевском „Кристизу“, која пролази уз протест јеврејских организација, због нацистичке прошлости њеног првог супруга.

С друге, нова изожба у Музеју „Хортен“. Те две ствари нису правно повезане, али за њену колекцију уметности, која је од прошле године јавно добро, тај синергијски публицитет није стигао у добар час.

Јер бечка изложба је посвећена страсти, не само у романтичној љубави, већ страственом бављењу било којим послом, онда кад сведочанства тако испуњеног живота оставе траг у уметности. На пример, који су били страхови и страсти касног Пикаса?

„Из касног периода, који није превише омиљен код историчара уметности, имамо два дела. Један је портрет Жаклин Рок, Пикасове последње, пола века млађе жене. Ту је евидентан његов унутрашњи рат са старењем, још директнији на платну са мускетаром, симболом галантне мушкости. Они који познају Пикасово дело и знају како је третирао жене, какву представу имао о мушкарцима, виде његов очај. Прихватање властите пролазности је за његов карактер сигурно било стално мучење“, каже кустосица изложбе, Вероника Апург.

Други фокус је Шагал, сликар рођен у Руском царству. Шагалова страст у животу и сећању била је његова Бела. Бела је тај стални мотив јеврејске младе која која лебди и плови изнад кровова Витебска.

„Кад Матис умре, Шагал ће бити једини сликар који разуме шта је боја", говорио је Пикасо.

„Да, Шагал је љубав, тотално! Имамо богат избор, сва значајна дела. Шагал је волео животиње, јарке боје, сликао је љубавнике који не признају ни време ни смрт. И то је снага ове колекције, да су заступљена кључна дела класичне и савремене уметности, Шагал, Пикасо, Хуан Миро, уметници који су прошли толико тога, кроз рат, избеглиштво, који су били страховито важни једни другима и оставили путоказе за следеће генерације. Такве комбинације нема ни у једном другом музеју“, наводи директорка музеја, Агнес Хуслајн-Арцо.

Ив Клајн је бојама додељивао симболичке вредности: Тако је по њему дан био плав, тишина зелена, живот жут, а насилна смрт роза. У потрази за савршеним колором, одлучио се за пудер од ултрамарина – без уља, без сенке, без дубине. У тој диктатури нераствореног пигмента једина милост је одсуство боје роза.