Роберт Редфорд – од легендарног Санденс Кида до Санденс фестивала

Филм који је освојио неколико Оскара, Буч Касиди и Санденс Кид (Butch Cassidy and the Sundance Kid), био је револуционарни ревизионистички вестерн. У главним улогама били су Пол Њуман и Роберт Редфорд, који је данас преминуо у 90. години. Два глумца осликала су ванвременски портрет авантуриста који крше закон у једном од највећих холивудских филмова о пријатељима и постали пријатељи. 

Иако је писац и драматург Вилијам Голдман био уверен да његов сценарио о двојици америчких одметника који беже у Боливију има потенцијал да постане биоскопски хит, почетне реакције су биле обесхрабрујуће.

Било је тешко продати причу о два одметнута разбојника који беже у Јужну Америку. Џон Вејн никад не би побегао. Осим тога, крајем 1960-их, вестерн је важио за жанр који је све мање интересантан. Сви студији осим једног одбили су сценарио.

Голдман је истраживао истиниту причу о одметницима Харију Лонгбоу (Санденс Кид) и Роберту Лероју Паркеру (Буч Касиди) од 1959. године. Девет година касније, 1968, коначно је завршио свој нацрт сценарија.

Преко књижевног агента Евартса Зиглера дошао је до Ричарда Занука, сина суоснивача студија "20th Century Fox", Дарила Ф. Занука. Млади Занук је добио овлашћење да потроши 200.000 долара на нови сценарио. На крају је платио 400.000 долара за причу о Санденсу, рекордну цену за сценарио, што је еквивалентно данашњој суми од 3,2 милиона евра.

До тренутка када је „Фокс“ ангажовао Џорџа Роја Хила за редитеља, Голдманов сценарио је био мало измењен и назван Буч Касиди и Санденс Кид. Планирано је да Касидија играо Пол Њуман, глумац већ четири пута номинован за Оскара, чији је успех у филму Хладноруки кажњеник додатно потврдио његов статус као једног од водећих холивудских глумаца.

Њуман је био Голдманов избор од тренутка када је филм купљен, али је потрага за Санденс Кидом био тежa.

Студио је првобитно желео Џека Лемона, међутим он није био заинтересован да поново проводи много времена јашући коње. Следећи кандидат је био Стив Меквин и иако му се сценарио допао, одустао је, наводно, због неслагања око тога ко ће добити главну улогу.

Њуманова супруга Џоан Вудворд предложила је 32-годишњег Редфорда, који се појавио у неколико филмова, али је био познатији као позоришни глумац. Занук, који је био менаџер продукције на филму, сматрао је да је Редфорд превише нежан за улогу. Променио је мишљење тек након што је видео сирове снимке Њумана и Редфорда.

„Нисам био толико познат у то време и иако је моја агенција мислила да бих био одличан за улогу, студио ме није желео. Хтели су Стива Меквина“, рекао је Редфорд у интервјуу, више од 40 година касније.

Редфорда је улога Санденс Кида катапултирала међу холивудске звезде, а Њуман и Редфорд постали су синоним за одличан дуо на великом платну. Заједно су снимили само два филма – Буч Касиди и Санденс Кид 1969. и Жаока 1973. године. Сарадња на филму Шетња шумом, 35 година након првог заједничког пројекта, нажалост, није се остварила.

Када је филм Буч Касиди и Санденс Кид премијерно приказан 24. октобра 1969. године, редитељ Џорџ Рој Хил тешко је прихватао реакције на дело које је тако пажљиво осмислио.

У документарцу из 1969. године Стварање Буча Касидија и Санденс Кида, Хил је рекао да мисли да је филм добар и да су момци сјајни у њему.

Прве реакције нису биле баш сјајне. Критичарка Њујоркера, Полин Кејл, рекла је да се осећала „депресивно“ и „прилично увређено“ након што је погледала тако „шаљив, празан вестерн“. Часопис Тајм је био подједнако оштар, одбацујући „апсурдни и анахрони“ филм.

Међутим, публика је обожавала филм. Буч Касиди и Санденс Кид постао је најуспешније остварење 1969. године, зарадивши више од 102 милиона долара. Филм је освојио четири Оскара: за најбољи сценарио, најбољу кинематографију, најбољу оригиналну музику и најбољу оригиналну песму за филм Raindrops Keep Fallin’ on My Head. Такође је био номинован за најбољи филм, најбољу режију и најбољи звук.

Стигао је и Греми за музику, а потом и рекордних девет награда БАФТА у Великој Британији.

Пол Њуман (1925-2008) и Редфорд задржали су дубоку међусобну наклоност након што су провели пуну годину претварајући се да су одметници и пријатељи.

„Филм је био почетак доживотног пријатељства и на том снимању сам се највише забавио од било ког филма који сам икада снимио“, рекао је Редфорд.

Када је Редфорд 1981. године основао непрофитну организацију посвећену развоју независних филмских стваралаца, није било дилеме како ће је назвати. Рођен је Институт Санденс, а од 1985. године постоји и Филмски фестивал Санденс који је бројним ствараоцима помогао да стекну признање и похвале.