„Бесмртне лудости госпође Кубат“ Милана Трипковића – црна комедија нашег морала

Пред читаоцима је право огледало. У њему ће неко видети сопствени лик, већина одраз света и времена у којем живимо. Озбиљно дело које ће вас насмејати, слатко и горко. Истрајан у дубоком захватању стварности и духовитости је Трипковић.

Дон Кихот у доба лајф коучинга

Ни "бесмртност" ни "лудост" немају овде дословно значење. 

Мотив бесмртности односи се на вечност одређених образаца понашања, заблуда и друштвених механизама. „Лудости“ су неограниченог рока трајања јер се непрестано понављају у различитим облицима и епохама. Тиме роман добија универзалну димензију и превазилази конкретан простор и време.

Неприлагођени појединци постоје одвајкада, прегласани, маргинализовани, проглашени опасним и смешним. Најпознатији живи у литератури као јунак, у стварности као симбол већ пет векова - Дон Кихот.

Он је кренуо у борбу за племените циљеве залуђен витешким романима, госпођа Кубат, у духу времена, књигама позитивне психологије.

Уместо да ламентира над својом судбином отпуштене службенице банке она креће "путем којим се ређе иде" и свим другим утабаним стазама гуруа такозваног лајв коучинга, са свима који су подучавали како се живи "у сагласју са универзумом".

Пост на урину и води - Трипковићев смех и подсмех

Она не жели да помогне само себи већ и другима, снима клипове за друштвене мреже, организује тренинге, чак запошљава комшиницу Наду као личног асистента. Тако стиже и до гостовања у ТВ емисији са "престижним" учесницима, стручњацима за "алтернативне начине решавања здравствених проблема": сангејзерком Нађом, оснивачицом Солеро-праксис центра, Грбовићем, оснивачем Института за природну медицину, професором доктором Момчиловићем, нутриционистом и уринотерапеутом.

А знате ли шта та његова терапија подразумева? Масажу урином који је одстојао 3 до 7 дана, или пост на урину и води... Има тога још, али нека вам Трипковић исприча на свој духовит начин, јер је врхунском литерарном вештином баратања иронијом и сарказмом лудило из стварности довео до савршено смишљеног апсурда који делује отрежњујуће, истовремено подстичући на смех и подсмех.

"Лудост" као отпор свету компромитованог морала

Бесмртне лудости госпође Кубат Милана Трипковића, слојевито, иронично и интелектуално изазовно дело вешто се поиграва границама између разума и лудила, приватног и јавног, интиме и идеологије. У средишту романа налази се лик жене чија се „лудост“ постепено разоткрива као друштвени конструкт, али и као вид отпора свету у коме су нормалност и морал озбиљно компромитовани. Зато ће је аутор уплести и у крими причу од које прави узбудљиви трилер. У њему читалац истовремено напето очекује расплет и поставља питање: шта бих ја учинио да сам на њеном месту?

Трипковићев роман је посебно занимљив јер није линеаран, већ тече у низу епизода, духовитих поднаслова, неочекиваних унутрашњих монолога, рефлексија и ироничних коментара, чиме се читалац уводи у унутрашњи свет јунакиње, али и у шири друштвени амбијент.

Насиље колектива над индивидуалношћу

Госпођа Кубат није „луда“ у медицинском смислу – њена лудост је пре свега симболичка, егзистенцијална и дубоко субверзивна. Она разоткрива лицемерје друштва, његове лажне вредности, разорени свет моралних скрупула и механизме искључивања свега што штрчи из норме.

Једна од средишњих тема романа јесте однос између појединца и колектива. Госпођа Кубат живи у свету у коме се од појединца очекује и сагласност. Њена неспремност да прихвати наметнуте обрасце понашања чини је странкињом у сопственом окружењу. Ништа лакше од принципа: оно што не разумеш прогласиш лудим. Трипковић тиме јасно сугерише да лудило није нужно особина појединца, већ често плод насиља колектива над индивидуалношћу.

Посебну вредност романа чини начин на који је лик госпође Кубат обликован. Она није ни хероина ни жртва у традиционалном смислу, истовремено рањива и снажна, трагична и гротескна. Њене мисли и поступци често су запечаћени иронијом и црним хумором, али иза те површине крије се дубока егзистенцијална тескоба. У њеној „лудости“ препознаје се очај због света који је изгубио смисао, али и пркос према правилима која гуше слободу мишљења и осећања.

Да ли је прилагођавање увек знак здравља?

Роман се може читати и као критика савременог друштва, посебно склоности ка банализацији, површности и брзом осуђивању. Трипковић не нуди једноставне одговоре али су поруке јасне, духовито и иронично смишљене и изречене, литерарне моралне придике. Будите спремни и на питања: ко има право да дефинише нормалност? Где је граница између разума и лудила? Да ли је прилагођавање увек знак здравља или понекад управо супротно?

Зато су лудости госпође Кубат од оне врсте књижевности која намерно узнемирава читаоца, терајући га да преиспита сопствене ставове и навике мишљења.

Остаје забележено да је овај роман био у најужој конкуренцији за НИН-ову награду што утиче на читаност. А ништа боље од чињенице да читаоци имају добар путоказ ка значајном делу савремене српске прозе, интелектуално провокативном, актуелном и свевременом, тематски слојевитом и бескрајно духовитом.