„Острво“ Шандора Мараија – географија једне унутрашње изолације

Да ли сте некада себе, познанике, било кога замислили као острво, комадић земље одвојен од остатка света морем? Чак и они који су суштински лако повезиви са свима око себе, отворени, понекад се окруже „морем". Пратите Мараијевог јунака и открићете колико је истине у томе.

Он је Виктор Хенрик Ашкенази, интелектуалац средњих година

Његов путопис је истовремено физички из Париза преко Дубровника ка Грчкој, и унутрашњи, суочавања са сопственим страховима и пороцима. Боравак у Дубровнику брзо се претвара у бег од стварности, љубавнице, жене, ћерке, пријатеља и, пре свега, од самог себе. Kако изгледа душа под микроскопом? Истраживаћете са Ашкеназијем. Ово је роман тока свести и савести.

Острво, као метафорички простор, постаје симбол оног најдубљег слоја душе, места где се окончава бег од себе који увек неуспешно завршава јер себе увек носимо у пртљагу.

„Почео је да схвата да се срећа не може присвајати као имовина на коју се ставља тапија као на наследство, па се само после одржава и води се рачуна да је не украду или да не изгуби на вредности."

Изненадни сусрет са незнаном женом, плесачицом Елиз, лансирна је станица за напуштање устаљених образаца понашања, разузданост која даје неочекиван плод, потонуће у мрачну интроспекцију.

Живот у маштовитом нереду

„Њен начин живота, људи око ње, њени чудни послови, све то није много занимало Ашкеназија који је долазио из другог света и другачијег живота, и лако, скоро наивно, закључио је да велика већина људи... живи у истом маштовитом нереду као Елиз."

Током неколико врелих летњих дана, он не само да се суочава са последицама своје прељубе већ и са кључним питањима о смислу егзистенције, границама жеље и могућности оправдања сопствених поступака.

Роман Острво Шандор Мараи објавио је 1934. године. Чињеница да га и данас читамо на различитим језицима, препознајући себе и свет око себе у њему, сведочи о његовој безграничности у времену и простору, што аутора сврстава у ред класика. Тај роман стручна јавност је одавно прогласила „једним од најинтимнијих и најизазовнијих дела познатог мађарског писца, чија књижевна репутација измиче једноставним класификацијама". Његово литерарно одредиште налази се између модернистичког експеримента и дубоке психолошке интроспекције.

Мараијева књижевност карактерише интроспективна анализа личности, о егзистенцијалним, моралним и емоционалним кризама. Острво сажима те теме у дело истовремено једноставно испричано, дубоко у значењима.

Колико човек може да бежи од сопствених грехова

Ашкеназијев пут Мараијево је проницљиво трагање за одговором на питање колико човек може да бежи од сопствених грехова, а да притом не дође очи у очи са истином о сопственој суштини. Мотив је универзалан, ауторов начин посебан, да прикаже како путовање сплетом спољашњих околности одражава унутрашњу борбу са идентитетом и моралом.

Шта љубав јесте у стварности, а шта „прерађена" у нашој свести и како жудња никада не пружа трајну испуњеност, већ пре само привидну утеху или болну раскрсницу. Ашкенази сагледава своје поступке из угла страсти и кривице, откривајући колико су друштвене конвенције често само илузија која скрива унутрашњу празнину. Проживео је све „...неколико месеци након разлаза са Елиз, како је круг пријатеља и познаника, тај мали комитет, површно дефинисао тај догађај, као да се све што се дешава међу људима може тако лако дефинисати, па тако, на пример, постоји брак, постоји авантура, постоји развод, и постоји разлаз, али о томе шта се налази и између и иза тих стања нико није говорио."

Острво представља изолацију од света, али и место без уточишта од сопствених демона. Идеална сцена за скидање маске друштвених улога која оставља простор само непорецивој егзистенцијалној истини.

Мараи је мајстор суптилног продорног стила, а немилосрдан је једино у интроспекцији. Он не користи екстатичне метафоре ни пламтеће сцене, већ се ослања на унутрашњи монолог и приповедање које креће из перцепције главног јунака. Његов језик је рафиниран, с ритмом који тако снажно истиче тескобу, али и луцидност мисли. На српски га је превела Татјана Бабовић.

Захваљујући Ашкеназијевим монолозима читалац улази у дијалог са сопственим моралним питањима, што дело чини изазовним.

Острво је роман који све време изазива и провоцира

Отвара врата многим питањима о томе шта значи бити човек суочен са сопственим пороцима и реалностима, али одговоре тражите сами. Ново издање на нашем језику сусрет је са класичним делом европске књижевности, које даје психолошку, филозофску и емотивну дубину, љубавни, еротски, психолошки, чак на крају, веровали или не, и крими трилер: „Волим да подвучем неке реченице, мисли, које понекад цитирам, а често и заборавим аутора. Ево једне од таквих из Острва : "Није истина ни то да су велике боли те које су неподношљиве... оно што не може да се поднесе јесу мале боли, то чак нису ни боли, а не могу се ни осетити одвојено, само све заједно".