Зејди Смит – „О лепоти“ у академској, породичној и расној арени

Да, јунаци Зејди Смит су основни печат савршенства овог дела. Свако од њих. Чланови су две академски супротстављене породице америчког Универзитета Велингтон. Њихови ставови, осећања, склоности, љубави, страхови, њихов живот из наизглед обичне свакодневице, духовито и динамично испричане пониру дубоко у питања класе, расе, уметности и посебно односа у академској заједници.

Хауард Белси је белац, британски професор историје уметности на Велингтону, недалеко од Бостона. Специјалност му је Рембрант. И ако очекујете да је то одраз дивљења према уметнику, ето првог изненађења, не сматра га баш неким генијем, штавише годинама ради на књизи која би доказала ту тврдњу. Његова схватања су либерална и то је основ сукоба са колегом афроамеричког порекла који је, гле чуда, десничарских уверења.

И још једна чудна околност, њихове породице су у добрим односима.

Али, откриће се после три деценије...

Хауард је човек заробљен у свету контроверзи. Kакво је само мучење њему у млађим годинама представљало размишљање о оцу!

"Желео је неког другог, а не касапина, неког ко на послу користи мозак, а не ножеве и ваге, пре неког попут човека какав је Хауард данас."

А данас је, по сопственој оцени, добар професор, отворен, армираних уверења. Али његови студенти сматрају да је "људско биће само у теоријском смислу".

"Он уме да воли, али не артикулише на прави начин брак, он је волео књиге његова супруга није, он је био теоретичар њу је занимала политика, она је ружу називала ружом он ју је је називао скупином културолошких и биолошких конструкција које су се кретале око међусобно привучених бинарних полова природе кроз извештачености."

За Kики Хауард, његову супругу, је "челични академски ратник скрупулозне интелектуалности".

"Његова љубав према животној сапутници је снажна, али, откриће се после три деценије, олако ју је преварио. Следе најбоље странице приче о љубави, страсти, унутрашњој борби једне жене. Његове.

Kао гледаоцима филмова и серија тако и читаоцима увек прионе за душу неки лик, нарочито када је тако зналачки извајан као Kики, Хауардова супруга.

Она све чини да је волите, али не с намером да тако буде

Чини то из дубине душе, према мужу, деци, пријатељима... Она је Афроамериканка, администраторка у локалној болници. Упркос разликама у интересовањима, заљубљени су и у браку тридесет година. Живе у лепом делу града у претежно белој заједници.

Имају троје деце, Џерома, који похађа универзитет Браун, Зору, амбициозну, енергичну девојку, студенткињу Велингтона и Ливаја, средњошколца, који води жестоку борбу са својим црно-белим идентитетом. Толико да ће се Хауард једног тренутка, с вером у стид као породично наслеђе, запитати да ли ће и Ливај пожелети оца какав је био његов деда.

"У његовом малом тужном свету ако си црнац ти си се на неки начин мистериозно причестио у цркви тротоара и уличних ћошкова."

Придружиће се продавцима фејк робе са својим дисковима. Он нам доноси "право биоскопско платно на улици".

Џером је лик за памћење. Живи у "непријатељској" породици извесно време и његово опште одушевљење њима пронашло је "исправно обличје" у Викторији, њиховој ћерки и пре него што ју је упознао, пре њеног повратка кући с разузданог боравка у иностранству.

Пожуда је смисао њеног битисања

Ауторка каже да је "лепа као идеја о Богу". Само ни у њега ни у једну врлину не верује. Живи у заносу друштвених и сексуалних успеха. Пожуда је смисао њеног битисања. За њом остају само модрице на души.

Њена породица је другачија. Отац, Хауардов непријатељ Монти Kипс, угледни професор историје уметности из Тринидада живи у Лондону са својом породицом. Његова жена, Kарлин, је болесна, најстарији син, Мајкл, финансијски је стручњак у Лондону. Монти је позван да предаје у Велингтону и сели се са породицом. Он је парадигма свега што Хауард презире.

Посебан утисак на мене оставила је Зејди Смит коришћењем израза јамајканске заједнице. Рецимо појам Маргарка описује витку младу девојку.

Тешко ми је да признам....

Тешко ми је да признам да је мој омиљени лик жена са којом је Хауард преварио жену, Kлер Малком "неодрживи месечев зрак у шаци". Али разлози ме оправдавају. Волела бих да сам имала такву професорку књижевности.

Умела је да расправља са студентима, да их учи да воле поезију, да открије њихов таленат и повеже њихово стваралаштво у повоју са светским песничким достигнућима, да излазе с њених часова "ако не раме уз раме с Kидсом и Дикинсон и Елиотом и осталима, а оно макар у истој ехо комори, на истом списку историјских личности".

Храбро је примала на своје курсеве и оне који нису били студенти. Тамнопути репер Kарл од ње је сазнао да уствари пише поезију, јер како му је објаснила: "Реп се, као и остала поезија састоји од јамби, спондеји, трохеји, анапести". Ишла је са њима у ресторан, не било који.

Аутобуско стајалиште, марокански ресторан постало је култно место, простор инклузија. "Црнци из Бостона волели су његов отрцан гламур, филмску историју оријентализма без политике", cool папуче. Долазили су и хипи активисти, а од свих редовних догађаја "бацање риме" свака два месеца било је највећа сензација. Ступање на ресторанску малу четвртасту бину било је за многе корак у праву поезију.

Повратак пољуљане вере у поезију, уметност, морал, академске вредности, знање, љубав у лепоту оданости, породичних, пријатељских, колегијалних односа, у лепоту хармоније црнобелог света у нестајање "наслеђа ускраћених права" то је ово дело. Сваки лик даје свој допринос.

Допринос наслову који савршено дефинише садржај дао је ауторкин супруг Ник Лерд који је тако назвао своју песму.