Класично је модерно

Целовитост ове збирке почива на сада већ класичним и у историји познатим мотивима: Велики рат, мит о души и оном 21. граму које напушта тело после смрти, веровање у лимб куда одлазе некрштена деца, обичај фотографисања мртвих, пионирски кораци освајања знања о вакцинацији, феномен црквених реликвија, куга и последице...Догађаји и појаве прошлих времена интерпретирани у историографији, науци, социолошким и филозофским анализама, као заокружено знање о епохи краја деветнаестог и почетка двадесетог века.

Уметност и књижевност, међутим, а то показује збирка Црна једра, има интенцију више, да наизглед освојено знање и суд о неким појавама рекреира посредством маште и стила и „заборављене приче“ учини незаборавним. Тачније, покаже да ништа рођено у људском духу не превазилази тај дух и искуство чак и када се чини да савремени човек осваја нова знања и закључке, нове путеве разумевања света и појава које га прате.

Веселин Марковић изабрао је, дакле, „заборављене приче“ и открива их стратегијом, данас помало опет заборављеног, стилиског перфекционизма. Не артифицијелног и лимитираног пуким артизмом већ управо супротно, потврђујући виталистички нерв у поетској слици, дијалогу, целини. Када двоје људи, родитељи мртвог детета у глуво доба ноћи одлазе да крштењем спрече „проклетство боравка у лимбу“ или када се немачки војник у брисаном простору током Првог светског рата пребацује у непријатељски ров да упозори на ново дејство и тамо потврди не ратно већ антиратно расположење као врховно хуманистичко начело нарушено интересима политике и вођа, када медицинска сестра путује у пансион у којем ће се сусрести са експериментом „мерења душе“ или када фотограф одлази да слика мртво дете једног брачног пара, сусрећемо се са процесом формирања аутентичне слике развоја спољашњих догађаја и њихове рефлексије у психолошком профилу јунака.

Слика простора често евоцира атмосферу готске и хорор приче, „Прошли су поред колибе подигнуте на врху голог брежуљка. Обасјавала ју је бледа месечина која се пробијала кроз све гушће облаке. Није се чуо никакав звук, а једини призор био је мртав, очекивано“, а затим се јунакиња приче Слап запита да ли ће „и њена душа тако лутати по ноћи, заједно с демонима?“ У неким причама слика атмосфере пробија статички оквир предсатве једног тренутка и постаје рефлексија стања јунака који се питају о значају тог тренутка, страхују или се надају, та слика често бива оквир за уверљиве, некада духовите разговоре или комуникацију која у свом току носи расплет неке тајне. Често тај расплет има јак ефекат као поента, изненађење којему се, током развоја приче нисмо надали.

И када стигнемо до тог краја, тог откривања и сазнања, оно остаје у читалачкој мисли као нова загонетка, стартна тачка неког пута који сада човек има сам да пређе, без писца као духовног вође већ сам, у овом сада, његовом, читаочевом времену које са оним исприповеданим само наизглед нема никакве везе. А заправо има, с једне стране историјско време и у њему заблуде, победе и порази, страхови али и радости, са друге појединац и физички простор којим је окружен и који савладава корак по корак ка неком или нечему у том историјском времену као на опасном брисаном простору. Та опасност и изазов, непознаница и савладавање њене суштине је тачка сусрета прошлог и садашњег, заједнички именитељ постојања на овој планети човека који је живео у 19. и 20. веку и овог сада у 21. док читамо Црна једра Веселина Марковића.

Покушај да „заборављене приче“ учини незаборавним Марковић је савладао стилским умећем и уверљивом динамиком развоја приче о неким давним временима. Класичним поступком освајајући савременог човека.