Где може да се купи поглед из малог мозга и великог срца - "Пас" Ивана Токина

Није му аутор дао име ни детаљан опис. Нама је дао прилику да га обликујемо у машти и називамо именом које му пристаје.

А толико је детаља, толико прича, догађаја, уверљивих "казивања" главног јунака који нам дају идеје. Знамо да је Италијан из Ђенове, да му је мајка племенитог порекла, а отац уличар.

Чудним сплетом околности, које ће вам он најбоље сам описати, стигао је у Београд. Његови дневнички записи почињу на том путу. Дирнуће вас када каже да је прво научио да је бело хладно. Снег. Његово лутање подсетиће на пикарске авантуре. Пишући о својим догодовштинама дизаће завесе најскровитијих дубина нас самих.

Далеко од срећних намештених осмеха с друштвених мрежа, напућених усана и нас какви желимо да будемо Токинов Пас људе открива без устезања. Једноставним језиком. У ствари савршеним језиком који му је Токин подарио да ухватите себе како верујете да све стварно прича један четвороноги љубимац.

Све теме којима се аутор бавио у својим делима сажео је у овом лику. Пас ће нам објаснити односе у својој новој породици, коју уз Жилета чине његова супруга Анчи, мала Дуња и потом и беба Маша. Онда се круг шири на ортаке, тзв легенде, породицу... На све нас. Људски род. Врлине и мане под скенером.

"Свакоме је човеку последњи и највиши циљ да што више и складније развије своје снаге у њиховој личној особини, а услови, којима ће то постићи јесу: слобода рада и разноликости положаја", записао је Виљем Хумболт, а спроводи у дело наш јунак.

Како то изгледа лако код њега! Лута ноћима, налази другаре и љубави. Он воли без остатка своју породицу, заљубљује се у уличне и праве принцезе, поиграва му срце од среће и пати када их више нема. Он има снажан карактер, храбро срце и велику душу. Има храброст да "се покида" кад треба, да остане на мору сам уз своју изабраницу и да се врати када осети да то треба да уради. Он је лишен компликованих људских међа, слободан, срећан и тужан, одан. Уме да се преда безрезервно.

Рецимо једној Пипи која га "погледа из малог мозга и великог срца. То стање ви зовете - терање... а то је толико један паклено површан, и лош, и неодговарајући назив за овако узвишено стање у којем има срећу да се нађе неки божји створ."

Не, он није од оних безличних куца које посустају пред вољом газде. Како смо установили: Жиле је његов ортак. Презире куце што носе кабанице и розе ципелице. Воли пијацу и добре намирнице, уличну филозофију и језик срца Београда. Одржао нам је предавање о материјалним стварима:

"Видим да се сви баве парама, мислим већина. Без пара човек не излази из куће, ако има паре. Да би човек функционисао, скоро да му је неопходно да има паре. Уствари, свако ко воли да има ствари, мора да има паре да би их купио. Ето, сад ми се разјаснило зашто мени паре нису потребне - ја не волим да имам ствари. Све што мене чини срећним, то или не може да се купи или је бесплатно".

Срећа је доступна. Лепо је ту око нас. "Лепо је кад ме влажна трава удара по грудима. Лепо је кад ме Дуња мази својим неспретним рукама, лепо је кад ми случајно гурне прст у око, кад ја зарежим а она почне да плаче па се Анчи дере на мене а Жиле на Анчи.

Лепо је кад једем. Лепо је кад жваћем и гутам и кад ми се сва та количина хране спакује у желудац и отера ме на спавање...Лепо је кад се женке крећу, кад машу својим главицама, кад се мрште и реже... лепо је кад ме избаци спремног да умрем истог тренутка, пресрећан."

Социолози и психолози често се баве људском потребом за друштвом паса. Разлози су јасни: у њима налазе оно што људском свету све више недостаје: искреност, осећајност, оданост...

Хвала Вам, господине Токин, на дивној књизи, али сте ме натерали да сада сваки пут размишљам пред својим псом Божом шта "мисли" о нашим трошкарењима, кафићима, пријатељима. Све сте нас упутили да размишљамо о себи.