Од књижевног скандала до феминистичког класика – зашто су „Жуте тапете“ и данас актуелне

Када је крајем 19. века кратка прича „Жуте тапете" Шарлот Перкинс Гилман први пут објављена представљала је рано дело америчке феминистичке књижевности. Седамдесетих година прошлог века у центар пажње опет су је вратиле феминистикиње, да би у 21. веку овај капитални текст са тренутком и покретом "MeToo", постао поново актуелан. Недавно је код нас објављена збирка Шарлот Перкинс Гилман, насловљена управо по чувеној причи „Жуте тапете".

Ова прича која више од једног века заокупља пажњу теоретичара и добија различите уметничке изразе кроз позориште, филм, савремено сликарсто, написана је у облику тајног дневника младе удате жене која пати од привремене нервне депресије, дијагнозе коју је поставио њен муж лекар високог угледа и преписане радикалне терапије – лечење одмором.

Терапија укључује одвајање од мале бебе, забрану било каквог рада и боравак у изнајмљеној прелепој готској кући у соби са ружним жутим тапетама.

Управо у том простору у коме што дуже борави жуте тапете мутирају, остављена је машта нараторке да чита тапете док не пронађе бег.

„To њено читање је читање свих нас. Свако иза својих тапета, иза свог креча има неке жуте тапете које када загребете, неко ће гмизати испод њих. То је ремек-дело готске књижевности, али код класичне готске књижевности имате да када се главни јунак нађе са нечим оностраним, он је збуњен страшно. Овде главна јунакиња просто жуди за тим оностраним. Она се поистовећује са истим тим оностраним које се крије, гмиже, негде одлази“, наводи уредник књиге Марко Срдановић.

Шарлот је овом причом заправо испричала своје искуство. И Жуте тапете су критика трендовским ставовима о женској психологији. Да би постале и опсежна тема феминистичке и психоаналитичке критике.

„Шарлот је заиста била један од првих бораца за женска права и видела је прилику да кроз књижевност некако своје вјерује покаже свету“, додаје Срдановић.

Шарлот кроз причу у којој је једна жена постала жена у зиду ружних жутих тапета реконструише патријахални медицински дискурс који жене приморава да буду ћутљиве, немоћне и пасивне. И није чудно да је крајем 19. века изазвала па, можемо рећи феминистички ватромет.