Цвет с прозирним антенама и љубичастим срцем од скаја – „Бети Блу“ Филипа Џијана

Атмoсферу ћете лако дочарати ових тропских дана јер, веровали или не, роман у оригиналу носи наслов 37,2 степени ујутру.  Упркос лету током којег почиње прича, није реч о тој врсти врућине. Преводилац Новак Голубовић определио се за филмску верзију наслова – Бети Блу, по главној јунакињи романа.

Реч је о љубави и дивљој страсти на много вишој температури или аутор баш жели да поцрта ту тињајућу која слути на болест? Безимени су наратор, односно главни јунак и места у којима борави са девојком, чије име стоји у наслову и смислу његовог живота. Бети је име његовог света. Без ње он је мајстор, који обавља све физичке послове у бунгаловима малог приморског летовалишта. Тако га упознајемо. Бежи од ритма цивилизације, кречи, обавља ситне водоинсталатерске радове, ужива у сунцу, миру, понеком пићу и храни коју спрема.

И, ево ње! Бети, за њега најлепша девојка коју је икада срео, напушта посао конобарице због недоличног понашања шефа, досељава се код њега и упознајемо њен први бес, који је њено друго име. Полако постаје јасан енглески наслов Бети Блу / Плава, у пренесеном значењу тужна. Неименовани Писац, хонорарни водоинсталатер, каже да му је„заличила на некакав чудан цвет с прозирним антенама и љубичастим срцем од скаја".

Ритам његовог живота из основа се мења, цивилизацијски намети нису ништа у односу на Бети. Свака мала неправда изазива Бетине велике освете. Пали бунгалове, посипа бојом аутомобиле... Баца и кутије с његовим стварима, али у једној од њих налази његове свеске. Чита их сатима, а потом прекуцава данима. Открива његов таленат и обећавајући пут с маргине у прави живот. Одлазе код њене сестре Лизе.

Грозничаво ишчекује одговоре издавача на послате рукописе, а сваки негативан одговор сурово кажњава. Све суровије. Лудило расте, а с њим и напор главног јунака да је заштити. Жели да верује да је нормална, жели срећу и дубоко верује у њу и та борба између стварности и жеље између којих је дубоки амбис, толико је људска да је разумете, њихови сте саборци, неочекивано се поистовећујете са њима на моменте.

Као што се он мења због ње: „...навикао сам на ту врсту измештања, исклизнућа с једног нивоа свести на други са истом лакоћом као лист који се спушта низ поток и који лагано наставља свој пут после водопада од двадесет метара." При томе Ђијан им је подарио језик свакодневице. Не читамо, причамо са њима. Галерија ликова се шири. Сваки је на свој начин аутентичан, а њихови поступци их чине реалистичним. У средишту је, наравно Бети. Њен пут од мале осветнице до невероватне аутодеструктивности моћне су списатељске слике.

Чињеница да је нараторов роман пред нама знак је да је успео. Да је Бети у нечему успела. Живи као јунакиња романа и његова лична. Он често постави два мала тањира на сто или чашу вишка. Како да заборавите неког кога толико волите!?

„Права љубавна прича се никада не завршава. Није толико једноставна као остале глупе причице. Треба да очекујеш да полетиш мало више, да ти мозак буде лаган као перо... "

Тако романи као и јунаци постају вечни, култни.