Чеховљевско мртвило у турској провинцији

Сценарио је настао према Чеховљевој краткој причи Жена и делу радње романа Браћа Карамазови Достојевског. Радња се дешава у сеоцету у Анадолији, око пансиона чији је власник Ајдин (Халук Билгинер), некадашњи глумац и садашњи писац, богат човек који време проводи пишући колумне за локалне новине. Живи са младом женом Нихал (Мелиса Созен) у отуђеном браку, сестром Неклом (Демет Акбаг) која је остала без мужа, и сарадницима који му помажу у вођењу послова, издавања некретнина у његовом поседу.

Зимски сан је филм изванредне, готово медитативне фотографије, пуних, снажних ликова и инспиративних дијалога. Радња је раширена на епско трајање од три сата и петнаест минута, током којих се отварају породична и друштвена питања, проблеми односа између богатих и сиромашних, као и између љубави и интереса, затим доброчинства, воље и судбине, добра и зла, религије и могућности праштања.

Детаљна психолошка анализа ликова, нарочито Ајдина и Нихал, има размере величанствености Бергмана, његових рељефних истраживања дубина брачних тензија и незадовољстава. А однос између Ајдина и његове усамљене сестре која тавори у учмалости провинцијске недођије, не проналазећи смисао живота, подсећа на Чеховљеве драмске јунаке, пасивне и дотучене животом.

Када сестри занесено говори о страсти према свом интелектуалном раду и књигама, покушавајући да је усмери, Ајдин је налик Серебрјакову из Ујка Вање, због потпуног неразумевања најближе околине, заслепљености самим собом.

У изванредно вођеној расправи између Ајдина и Нихал, она му каже да користи своје врлине, луцидност и речитост, да би вређао људе, понижавао их и повређивао. У исто време сматра да је у односу са њим изгубила себе, трошећи најбоље године свог живота, што је такође тако чеховљевски.

У том смислу, Нихал подсећа на Јелену, жену Серебрјакова, која такође живи паразитски, без личног идентитета. Али, иако Нихал криви Ајдина због свог удављеног живота, као што Јелена криви Серебрјакова, суштински је кривица на њој самој, у њеној пасивности и слабости.

Пишући о Чеховљевим ликовима, Рејмонд Вилијамс је истакао да они целокупну енергију троше у процесу стицања свести о својој немоћи, и да су након тога сувише уморни да би учинили било шта.

Зимски сан се може разумети не само као одраз објективних околности, застоја у селу због снежних олуја, већ као метафора Ајдинове несвесности. Он себе види као добротвора и благог човека, док га у стварности, његови најближи уопште не воле, ни супруга ни сестра, због његове усмерености на себе, и пасивне агресивности.

Но, крај филма сугерише буђење Ајдина из тог метафоричког зимског сна, иако снег не престаје да пада. Прекид Ајдиновог игнорисања окружења доноси почетак рада на књизи, историји турског позоришта, јер је то идеја његове сестре.

У њиховој ранијој расправи, она му је напоменула да је арогантан јер пише колумне о ономе што не познаје (религија, обичаји...), односно да треба да пише о ономе што зна, а то је позориште, где је провео двадесет и пет година.

Почетак писања историје позоришта може се, дакле, тумачити као помирење са околином, отварање према мишљењу ближњих и почетак новог живота, на темељима заједништва и хармоније.