Биковљеви хладнокрвни јунаци су у суштини крхки, дубоко емотивни људи

Стражар је филм ноар на руски начин, са изразитим и комплетним ауторским печатом. Руски уметник Јуриј Биков је редитељ, сценариста и композитор у свих пет својих играних филмова - Живети (2010), Мајор (2013), Будала (2014), Фабрика (2018) и Стражар (2019).

Глуми у два своја филма, у Мајору споредну, а у најновијем о ком је овде реч, у Стражару, главну улогу.

Биков је на сваки начин изразита, аутентична ауторска личност. Није необично што је себи доделио главну улогу у сопственом филму, он је школовани глумац, играо је у неколико руских позоришта и у више од 20 филмова и серија.

Сиже филма је наизглед једноставан. Протагониста је чувар огромног, опустелог сенаторијума ван града. Пружа уточиште брачном пару који бежи од криминалаца.

Прогонитељи долазе... Сценарио је сведен, мотивацију карактера сазнајемо ретроактивно, али увек кроз драмске сукобе и експлозивне сцене. У основи нема позитивних ликова, а гледалац ипак емотивно навија за њих.

Тајна снаге филмова Јурија Бикова и јесте у тим наизглед хладнокрвним главним ликовима који су у суштини крхки, дубоко емотивни људи који, као јунаци античких трагедија, испаштају због неке давне, често и нехотичне кривице.

Стражар, чувар сенаторијума, је бивши хирург који због пијанства није био у стању да оперише жену страдалу у саобраћајној несрећи па је због тога искрварила и умрла. Тај податак се пласира у последњој трећини филма.

И пре и после тога, он је човек који помаже другима и мирно се поставља пред силеџије и убице. Нуди се смрти, а она га обилази.

Појављивањем осталих ликова у филму, кроз њихове међусобне односе, отварају се и мотиви лојалности и издаје, неузвраћене љубави и прељубе, бола због изгубљеног детета, жеље за осветом, бега у алкохолизам.

Покретач радње је Вјера, жена одбеглог криминалца, за руски филм сасвим атипична хероина. Изгледа и понаша се као да је ишетала из француског ноар филма и руши све пред собом.

Током читавог филма пада снег. И поред све белине, дневне сцене су полу-мрачне. Кадрови увек имају дубину.

Натуралистичке сцене сахрањивања обешеног пса у смрзнутој земљи, вађења метка из тела криминалца импровизованим хируршким инструментима (виљушкама којима Стражар претходно поломи по два зупца), покушај спаљивања живог човека и одустајање од тога, одустајање од самоубиства на ивици крова... држе нерве и осећања гледаоца напетим до финала филма.

Које опет није очекивано. Јуриј Биков то уме. Ово Биковљево дело јесте посвета једном од најважних таласа у европском филму двадесетог века, али је то пре свега одличан ауторски филм.

Изузетна рефлексија о људском праву на грешку, прича о (не)могућности искупљења. И баш то – постојање жеље за искупљењем, је оно што тематско-мотивски повезује рад сценаристе и редитеља Јурија Бикова са делом његовог важног узора Алексеја Балабанова.

Оно што његов уметнички кредо повезује са великим претходником је борба за такозваног обичног човека, несрећног, осетљивог појединца, у свакој филмској причи коју је до сада урадио.

Биковљеви филмови и серије нижу руске и међународне награде, а он јавно наступа као последњи идеалиста на свету. Неколико пута се из разних разлога у медијима зарицао да више неће режирати. На срећу љубитеља филмске уметности, ради и даље.

Ни то није необично, Биков идуће године пуни тек 40 година живота, треба да научи да не буде толико осетљив, а ми се искрено надамо да то никада и неће научити.