Да ли је чекање женама судбина

Карлос Арничес је код нас слабо познат драмски писац, иако је у историји шпанског позоришта оставио дубок траг својим популарним, музичким, гротескним комадима. Његова дела су посебно привукла пажњу када је Лорка тридесетих година истакао вредности Арничесове снажне поезије у драмском писму, као и изузетну маштовитост његових заплета.

Лорка се такође у позоришним текстовима, бавио судбинама жена које одбијају да се понашају према друштвеним очекивањима, што је у основи драме Госпођица из Тревелеза. Лоркина Дона Росита (1935) је јасна двојница госпођице из Тревелеза, трагикомична уседелица која труне, безнадежно чекајући љубав мушкарца кога воли, а који не долази.

Арничес је приповест о госпођици из Тревелеза, која постаје предмет шале групе окрутних мушкараца, због њене неудатости у тридесетим годинама, обликовао кроз особени жанр гротескне трагедије, која је између смешне трагедије и тужне фарсе. У изузетном Бардемовом филму Главна улица који је доступан на Јутјубу, битно је задржана та оштра Арничесова трагикомичност, као и упадљива маштовитост детаља коју је Лорка истакао.

Сам почетак филма то показује, када група обешењака шаље погребнике и мртвачки сандук у стан уредника и библиотекара (Рене Бланкар). Он је, међутим, жив да живљи не може бити, па га у следећем призору гледамо како бесно баца сандук који се на улици ломи у парампарчад, док изненађени погребници беже главом без обзира. Ова група шаљивџија из досаде затим прелази на другу жртву, неудату Изабелу (Бетси Блер) коју у шали заводи Хуан (Хозе Суарес), убеђујући је да ће се оженити њоме.

Тридесетпетогодишња Изабела се заљубљује, одводећи радњу на трагичан пут који открива дубински неправедан положај жена у патријархалној провинцијској средини. Такође, Изабелин усуд постаје репрезентативан исечак из друштва заснованог на претварањима, што у једној сцени нарочито истиче писац Федерико (Ив Масар) који открива истину Изабели, тврдећи да је све лаж. Њена илузија о пронађеној срећи се разбија у парампарчад, као и лажни мртвачки сандук на почетку филма.

Скрхана Изабела ипак мора да иде даље, да сачека да олуја прође, како показује последња сцена филма. Она је затворена у свом дому, гледа сетно кроз прозор на Главну улицу, вирећи бојажљиво кроз завесу, док киша суморно пада. Чекање да живот почне постаје метафора живота жене у немилосрдном свету. Ту мисао је раније препознала још једна јунакиња филма, проститутка Тонија (Дора Дол), која се такође заљубила у протуву Хуана, закључујући: „Жене могу само да чекају“. Но, у том чекању је итекако могуће осмислити изборе сопственог ослобађања.