Трагајте за световима у нама уз остварења Карена Шахназарова

Расправљајући у Цареубици о природи лудила, два доктора не заузимају страну такозване нормалности. „Шта је нормално?“ – поставља се питање. „Бити туп, без имагинације?“. Закључују да шизофренија није гора него живљење досадног живота.

Главни лик Цареубице је Тимофејев (Малколм Мекдауел), пацијент који тврди да је 1881. године убио руског цара Александра Другог, као и његовог унука Николаја Другог, 1918. године.

Како се радња развија, долази до мешања историје и фикције, стварности и метафизике, потврђујући тешкоће у разграничавању стварног и оностраног.

То је ситуација која је инспирисала бројне уметнике, између осталог позоришне, јер је позориште најподобнији медиј за истраживање идентитета.

То показује и овај филм, када доктор Смирнов (Олег Јанковски) преузима улогу цара, у стварању представе за Тимофејева, са циљем његовог излечења.

Протагониста једног од најинтригантнијих драмских текстова о овим темама, Мара/Сад Петера Вајса, Маркиз де Сад, који прави представу о револуционару Жану-Полу Марау, са пацијентима установе за менталне болеснике, истиче: „За мене је једина стварност имагинација. Свет који постоји у мени.“

Настао према истоименој Чеховљевој новели из 1892. године, филм Павиљон број 6 има сложену форму, смешу документаризма и фикције, са блиским циљем размрљавања граница између нормалног и ненормалног.

Радња, која се дешава у савременој Русији, прати судбину доктора Рагина (Владимир
Илијин) који завршава „са друге стране“, као пацијент, због неконвенционалног понашања и, заправо суштински, због интереса и амбиција његових колега.

Разговори између Рагина и луцидног пацијента Громова, који су били окидач да доктора прогласе неуравнотеженим, нарочито су нам данас инспиративни, утолико што постављају фундаментална питања о постојању у околностима физичке ограничености. Слажући се да нема суштинске разлике између два света, затвореног и отвореног, они разматрају проблеме среће, патње и бесмртности, ослањајући се на Достојевског.

Рагин сматра да је срећа у трагању за смислом постојања, подсећајући на тезу Достојевског да срећа није у самој срећи, већ у њеном постизању.

За то је довољан ум човека који може да буде ћушнут у најмањи физички кутак, а да ипак буде слободан духом. У прилог томе, саговорници наводе пример старогрчког филозофа Диогена који је живео аскетски, у бурету, по сопственом избору.

Расплет радње филма, који се битно разликује од краја Чеховљеве новеле, потврђује тачност ових теза. Нису кључне околности, већ свест човека који може да буде слободан и у најрепресивнијим околностима.

Након проласка кроз болне драме у азилу, Рагин доживљава симболички нови почетак, у наглашено бујној, расцветалој сцени новогодишње забаве, слављу живота.