"Људски ток", интимно путовање документом о мигрантима

Било да позицију иницијатора заузима човек или природа, последице свих криза увек су људске. Документарним филмом „Људски ток” (HumanFlow, 2017) кинески редитељ, уметник, архитекта и друштвени активиста Ај Вејвеј приступа теми мигрантске кризе кроз призму политике, економије, социјалне правде, а пре свега хуманости. Његово полазиште је чињеница да је преко 65 милиона људи било принуђено да напусти своје домове.

Фактографија је у овом остварењу предочена кроз импресивно естетско сито Вејвеја. Његови кадрови воде у више од двадесет земаља,на чијим границама људи који су напустили своју домовину траже привремено уточиште. 

Једнако је потресна и слика оних који су напустили своје домове и сада лутају по забитима сопствене земље.

Људски ток је заснован на уметниковом искуству неке врсте изгнанства. Кинеска културна револуција затиче га као дечака. Био је принуђен да са породицом напусти дом у Пекингу.

Много година касније, на одмору у Грчкој, био је сведок искрцавања миграната на обалу острва Лезбос. Кадрови које је тада снимио телефоном постаће део филма, који одлучује да сними након овог догађаја. Вејвеј проналази многобројне подударности између нехуманих услова у једном од кинеских кампова, које памти из периода младости, и оних са којима се суочавају људи широм планете, принуђени да напусте своје домове.

Људски ток зато је за њега и својеврсно интимно путовање, његов покушај разумевања позиције хуманости у данашњем времену: „Филм је снимљен са дубоком вером у вредност људских права. У времену несигурности потребно нам је више толеранције, саосећања и поверења једних у друге, будући да смо сви једно. У супротном, човечанство ће бити суочено са још већим кризама".

Управо се у овој реченици огледају две основне премисе ка којима воде сви прикази људских судбина, разговори са стручњацима и кадрови капмова садржани у филму. Ај Вејвеј акцентује људска права и слободе, са једне, и мисао да људи треба да буду солидарни, са друге стране.

Људски ток обилује кадровима избегличких кампова у којима су ограничена људска права и у којима нема услова за достојанствен живот.

Свет није био спреман

У фокусу приче о глобалној кризи је и глобални одговор. Ај Вејвеј истиче значај заједничке одговорности. Паралелно уз приказ одсуства помоћи развијених земаља сведоци смо слика затварања граница.

Кадровима људи у њима непознатом окружењу, у земљама чије језике не познају, који се питају где ће се њихов пут завршити и да ли и њих очекује губитак најближих,осликана је констатација која са сваком кризом, па и овом у којој се тренутно налазимо, добија своју потврду - свет ни на једном нивоу, економском, политичком, цивилизацијском, хуманом, није био спреман.

Ај Вејвеј доводи у питање конвенције креиране са циљем заштите избеглица. У разговору са функционерима Уједињених нација, дипломатама, активистима организација за заштиту људских права, уметник акцентује чињеницу да политике и стратегије у пракси нису успеле да заштите оне због којих су иницијално креиране (попут оних садржаних у Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године).

Међу многобројним контрадикторностима, видљивим у овој кризи, уметник доводи у питање и званичну дефиницију избеглиштва коју су формулисале Уједињене нације, по којој овај појам подразумева оне који су присиљени да напусте домовину, углавном због насилних сукоба и прогона, јер у тренутку настанка конвенција није била усмерена ка потенцијалној глобалној миграцији.

Уметнички осврт на предочене чињенице (слично оној да свет од периода Другог светског рата није био суочен са оваквим дометима избегличке кризе) очитава се кроз цитате песника из целог света. Управо је ова способност, обједињавање поражавајуће фактографије и уметничког виђења кризе, оно што Вејвеја чини изузетним приповедачем.

Вапај за алтруизмом

Његово уметничко истраживање фокусирано је на утицај глобалне кризе на појединца. У сликама масе он акцентује индивидуе. У кадру човека који хода до импровизованог гробља, на којем су сахрањени његови најближи, осликан је вапај за алтруизмом.

Након скоро два и по сата, у које уметник уписује судбине напуштених и изгубљених људи, пред гледаоцем је јасна порука да би ова криза, као и многе друге, била решена када бисмо схватили да се ради о свима нама.

Потпуно непристрасно, без намере за проналажењем појединачних криваца, он поставља питање да ли је заиста могуће да је планета постала премала за све нас и да ли је таквом чине управо они који размишљају на овај начин?Сам филм недвосмислено упућује на два решења кризе: изградити брану која би зауставилаток на његовом извору, али дугорочно не би окончала или ублажила кризу, а могла би да интензивира последице, или пронаћи пут којим би ток потраге за сигурношћу и склоништем могао да се настави.

Очевицима свих глобалних криза поставља исто питање које ће, по свему судећи, обележити овај век: Да ли ћемо живети у друштву страха и удаљавања од других или ћемо кренути путем слободе и уважавања хуманости?

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 18. јул 2024.
34° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару