Јунак три романа Ерленда Луа - у апсурдно веродостојном свету

Несумњиво има и оних који сада схватају да се њихов живот у изолацији не разликује много од уобичајеног. Многи се вероватно питају - од каквог смо се света дистанцирали? У којем стању га остављамо и каквог ћемо га затећи када све ово прође? Овакве људе често срећемо у романима норвешког писца Ерленда Луа. 

Његови јунаци су неретко пред нервним сломом. Затичемо их у сукобу са окружењем, светом и собом самима, увек на важним раскрсницама на бескрајно духовитом путу потраге за смислом.

Овај писац поседује способност да виђено и доживљено у оквиру свакодневице учини сулудим и пренаглашеним, јер сама апсурдност ситуације потврђује суровост веродостојно представљеног света.

Његово песимистично, често апокалиптично виђење стварности у пуном сјају се огледа у Доплеру, човеку који, узнемирен због скретања света са колосека, бежећи пред законитостима потрошачког друштва, одлучује да напусти породицу, људе и одлази да живи у норвешкој шуми у друштву једног лоса.

У романима Доплер, Волво камиони и Крај нама познатог света, писац описује различите аспекте и кризе добровољног изгнанства, испитује теме усамљености, кризе савременог друштва и очинства. Његов хумор је непосредан, у данима самоће свима преко потребан, а писање о друштвеним аномалијама само га још више изоштрава.

Доплер схвата да је превише захтева модерног друштва које појединац мора да испуни да би био посматран као човек који не троши живот узалуд, како би га заједница оберучке прихватила - одговарајући ниво образовања, промишљено одабран кружок у којем долази до изражаја њихова генијалност, лепо васпитана деца, која поседују мноштво још неоткривених талената, и чију радозналост учитељи стално хвале, одлазак у природу, вожња бицикла, серије фотографија са путовања, покошена трава у дворишту и бесмислени послови, који већину поменутих ствари чине могућим.

Он игра ову улогу поприлично неуморно, јер се то чини јединим могућим начином преживљавања. Игра је, на крају крајева, и због себе самог, како би пронашао тренутни смисао. Са друге стране, како се сваки сегмент његовог живота све више уклапа у постојећи калуп, тако Доплер, суморан и раздражљив, добија све већу потврду бесмисла. Покушао је да учествује најбоље што је умео, да схвати читаву замисао живота са другим људима. Његово опсесивно размишљање о смислу спречавало га је да буде равноправан члан заједнице нормалних.

Бриљантност и идентитет 

Они у Доплеру изазивају страх, помешан са досадом и одбојношћу, али и жељом да буде један од њих, човек којем хватање у коштац са светом не изазива мучнину. Главни окидач Луовог јунака је „бриљантност" света. Бежећи од друштва, Доплер бежи и од своје неподношљиве „бриљантности", која краси његов идентитет, изабран у мору других. Одувек је био „бриљантан". У обданишту и на факултету.

Нашао је "бриљантан" посао, има "бриљантну породицу", са којом је живео у "бриљантно" реновираној кући, био је "бриљантан" родитељ и потрошач. А онда више није могао да поднесе сву ту "бриљантност". Свет је, сматра Доплер, учинила лицемерним: „Човек мора да буде бриљантан на један безгранично одвратан начин да би то успео. Годинама сам лутао по свој тој бриљантности. Будио сам се у њој, заспивао у њој. Удисао сам бриљантност и постепено губио живот".

Увидевши да је Норвешка само "безначајно предграђе стварног света", у Волво Камионима Доплер одлази у шведске шуме. У овом роману, Луов однос према реалности још је мрачнији, а способност да своје јунаке читаоцима учини блиским уочљивија. Андреас Доплер сада је још позорнији ексцентрик: „Не видим шта би ме натерало да одустанем. Овде нисам изложен другим људима и други људи нису изложени мени. Други су поштеђени мог сарказма и мржње, а ја сам поштеђен њихове бриљантности и глупости".

У крајњем случају, то се и очекује од оних који су на граници да поремете друштвену равнотежу и илузију заједништва у свету искључивом према другоме („Хиљаде година природе и културе тако су изоштриле механизам да се овакви као ја избацују из редова.").

Ипак, Доплер ће прећи пут од носталгије за породицом, обраним млеком и другим творевинама конзумеристичког друштва, до повратка у град у Крају нама познатог света, у којем Луово залагање против конформизма добија на снази. Са дрвета у дворишту куће у којој је живео посматраће породицу. Улазиће кришом и проверавати да ли је његов одлазак ишта променио.

Ишчекиваће крај света, односно колективно нервно растројство. У шуми је имао времена за размишљање о томе ко је и где се налази. Како ће изгледати свет када се врати? Лу нуди мало одговора: "Истина је да не зна, да нико не зна, и управо то незнање мора научити да заволи".