"Нула К” - замрзавање и превазилажење смртности
Ништа тако упорно не изазива аутоматску реакцију као употреба звучних појмова у промишљању идеје краја и нестанка. Историја је свакако један од таквих појмова, и када је почетком деведесетих година прошлог века, недуго после пада Берлинског зида, амерички политиколог Френсис Фукујама написао књигу „Крај историје и последњи човек”, реакција, тумачење и анализа идеје о крају историје биле су хитре.
Без обзира на различита тумачења идеје о крају историје, од оних који су крај историје видели као крај сукоба и ратова, преко мишљења да она реферише искључиво на чињеницу либералног капитализма који више неће имати алтернативу, до тренутка када је и сам творац те идеје схватио да ће се историја, ипак, и даље одвијати, рубна стања у које свет често западне, нужно воде размишљању о крају и почетку. И тада звучни појмови попут живота и смрти, опстанка и нестанка, поново стекну фреквентност као у актуелној пандемији вируса који је, чини се, засенио све.
У роману познатог америчког писца Дона ДеЛила Нула К, у преводу Зорана Пауновића, један од јунака изговара реченицу: „Видимо ли себе као људе који живе изван времена, изван историје?” Но, ова упитаност далеко је од Фукујаминог промишљања, она води у једну утопијску замисао која је и основа за укупно дешавање у ДеЛиловом роману, превазилажење смртности, духовне и телесне, кроз процес замрзавања тела на апсолутној нули.
Рос Локхарт, богаташ чија финансијска моћ почива на анализи катастрофа које утичу на профит, негде у пустињи Казахстана, у Институту далеко од очију јавности, спрема се да своју супругу Артис испрати у бесмртност.
И док је за њега цео поступак револуционаран и остварење утопије, у перспективи његовог сина, он добија дистопијски карактер. ДеЛило, већ потврђени аналитичар савремености, проницљиви критичар живота подређеног технолошком убрзању, у којем скоро да више нема времена промислити о идентитетима и уметности осим кроз непрекидну рециклажу (уз употребу земаљског и космичког отпада, чак), што је у роману Подземље одлично показао, и овде призива укупно цивилизацијско искуство и пред њега ставља велики знак питања.
Шта ће се десити са људима који се за неколико хиљада година пробуде у својим замрзнутим капсулама и искораче у свет без историје? Да ли ће очувану телесност пратити и психичка и духовна свест о прошлом и, најважније, да ли је подвргавање замрзавању и жеља за бесмртношћу доступна свима, или је моћни финансијски капитал непрекидно креатор историјских процеса, не само на Земљи коју познајемо у садашњем облику већ и у неком простору будућности без свести о времену и историји.
На питање, дакле, једног од јунака романа видимо ли себе без историје, ДеЛило, као и сваки одличан писац, не даје изричит одговор. Његов приповедни поступак довољно је наративан да развије занимљив ток радње којим доминирају апокалиптичне слике садашњости, у чијем је средишту изглед тајанственог Института за бесмртност, а идејна потка те наративности заинтересоваће свакога ко је спреман да направи корак даље, изван простора који нам се посредством технологије и медија представља као истинит.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар