Ин мемориам: Никола Бертолино – Одлазак тихог сведока једног времена

Никола Бертолино рођен је 1931. у Буенос Ајресу, у породици далматинских исељеника. Током детињства и дечаштва живео је у Дрвенику код Макарске, Омишу, Супетру на Брачу, Вуковару, Широком Бријегу, Рабу, Сињу, Дубровнику, Загребу, селу Голубинцима у Срему, те у Старој Пазови, да би јануара 1947. дошао у Београд. Ту је завршио гимназију и студије француског на Филолошком факултету.

Почетком педесетих посветио се превођењу дела најзначајнијих француских и руских песника. Био је стручни сарадник на Филолошком факултету у Београду (Катедра за француски језик и књижевност), помоћник управника Музеја савремене уметности у Београду и дугогодишњи уредник у издавачким предузећима БИГЗ (где је био и главни уредник) и Нолит.

Био је председник Удружења књижевних преводилаца Србије. Награду „Милош Н. Ђурић“ за најбољи поетски превод године у Србији добио је двапут, оба пута за превод поезије Виктора Игоа: 1973. за превод књиге песама Црна сунца, а 2010. за превод поеме Бог.

Добитник је Награде за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије; награде Златна франкороманистика из Фонда Маргарите Арнаутовић; Нолитове награде 1991. за студију Феномен Рембо која је 2004. објављена и у Паризу у измењеном и допуњеном издању, под насловом Рембо и објективна поезија.

Аутор је и знатног броја есеја о француској, српској и руској књижевности. 2007. године додељено му је признање за изузетне заслуге за културу Републике Србије. Године 2010, на Филолошком факултету у Београду додељена му је, „као врсном и изузетно заслужном франкороманисти“, награда „Златна франкороманистика“. Објавио је књиге есеја Гласници незнаног и Питања о Црњанском

Преводилац светова и пријатељ великана

У емисији ТВ фељтон, Ненада Милошевића, снимљеној 2013. године, Никола Бертолино је исцртао мапу свог живота, од рођења у Буенос Ајресу, преко детињства у Далмацији, до кључне улоге коју је одиграо у књижевном животу Београда и Југославије.

Рођен у Аргентини, са шпанским и италијанским као матерњим језицима, Бертолино је у Југославију донео осећај за свет. Та мултинационална и мултилингвална подлога дефинисала је његов животни позив – превођење.

Ипак, он је том занату прилазио са филозофском скепсом, тврдећи да је поезија, у својој суштини, непреводива. Упркос томе, његови преводи Шарла Бодлера и Артура Рембоа сматрају се канонским.

Његов рад као уредника у славним издавачким кућама БИГЗ и Нолит ставио га је у средиште књижевних дешавања. Међутим, Бертолино није био само уредник писцима попут Данила Киша, Борислава Пекића и Оскара Давича – био им је пријатељ, саговорник и саборац.

Одласком Николе Бертолина српска култура изгубила је више од преводиоца и писца. Изгубила је сведока који је памтио, човека који је разумео и интелектуалца који је повезивао. Његове аутобиографске књиге Завичаји и Нови завичаји остају трајни споменик једном животу и једном времену.