Бечки аеродром: Уметност на хоризонту

Кад се посетилац нађе на изложби у аеродромском ВИП-хангару, оном за веома важне особе/верy импортант персонс, једна ствар одмах упада у очи. Нигде линија која раздваја уметничка дела од институције која их показује није тако јасна као у овом случају.

Бечки ВИП-терминал слави две деценије постојања са изложбом чији је циљ да истакне ексклузивност простора. С друге стране, изабрани аутори, махом родјени седамдесетих и осамдесетих година, стварају уметност блиску темама људске егзистенције и друштвене инклузије. Резултат је атрактивна мешавина луксузног и егзистенцијалног.

Вип-терминал, или Вип-хангар, чиме се истиче његова архитектура индустријског и контејнерског постројења, налази се на рубу Бечког аеродрома, километрима даље од централне зграде, тамо где почиње слетна стаза. То је још једино место са кога се може посматрати слетање и полетање авиона, нешто што је у ранијим фазама ваздушног саобраћај било нормално, док аеродроми нису постали градови за себе.

Да би се видела изложба „Између неба и хоризонта“ није потребно бити ВИП-гост, али је неопходно мало труда - најавити се, пронаћи аеродромски аутобус који вози у заштићена поља, прихватити осећај излолације од свакодневице.

Све ауторе тематски повезује доживљај флуидног простора, форми које се показују и нестају на хоризонту, између неба и земље. То је уметност која израста из доживљаја транзита као поетског медјупростора.

За читаоце РТС-овог Сајта бирамо четворо аутора.

Стилианос: Геометрија крунице

Стилианос Шихо је родјен у Бечу 1977. Мама је Гркиња, одатле име које је добио по старохришћанском свецу Стилијану, заштитнику деце. Стилианос ствара у великим форматима, прожетим фигурама и линијама у густом поретку које производе доживљај орнаменталног. Овде је заступљен са три монументална рада у мешовитим техникама, цртеж и угаљ, акрил и уље.

Његове фигуре се увек боре да се ослободе из геометријских форми кружница и овала, одакле провирују и нестају, дословце обриси хуманог у транзиту. Карактеришу их неприродно крупне, продорне очи. То је још једна карактеристика Стилианосових парцијалних фигура, да их ставља у позицију моћи према посматрачу.

Посматрач постаје посматран, чиме уметник додирује теме контроле, надгледања и изручености непознатом дигиталном демиургу у савременом добу.

Јеремиа: Пејзажи уништеног света

Јеремија Алтман је рођен у Бечу 1989. Он је у правом смислу путник, свеједно да ли у духу или у стварности.

Јеремија посећује пределе где је живот постао немогућ, објекте који су некад имали намену, као напуштене фабрике, урушене градске квартове, угрожена станишта. Из таквих утисака рађа се уметност која бележи атмосферу пропасти антропоцене.

Његова уља на платну показују у хиперреалистичком маниру стварне локације измењене кроз страх. Страх да се ближи тренутак када више неће остати ништа од човековог света. То су апокалиптични Побеснели Макс пејзажи, где светлост, сенка и перспектива вуку поглед посматрача у дубину, док покушава да негде, иза индустријског крша, открије знаке живота.

На сву срећу, прецизност у његовом цртежу нема намеру да комуницира очај, већ хумор. Сам каже да је такве пејзаже први пут видео као дете, у стриповима у којима се чека неки херој да спаси човечанство.

Бернард: Човек који нестаје

Бернард Амерер је рођен 1978 у Бечу. И он слика напуштена места, али то нису апокалиптични индустријски пејзажи, већ прави, они у којима је природа одбранила примат и преживела људску небригу.

Његова платна су лирска сведочанства о шуми, води и планинама, о лепоти једне несхваћене и незаслужене планете. Човечанство је нестало из таквих композиција, али, и то чини поетику Амерерових слика, није нестао човек.

То су пејзажи који траже време и вољу. Пажљивији поглед ће увек открити обрисе људске фигуре која се стапа с природним околишом. Човек је и даље присутан, али само као јединка, не више као колектив и група. Појам транзита, који је идеја водиља читаве изложбе, читљив је у сенци, линији и обрисима тела. Тема је репетитивна, човек који је нашао начина да коегзистира са природом, али је то сазнање платио губитком друштвености и прогреса.

Резултат таквог приступа фигуралности је парадоксалан. Уместо тужбалице над проблематичним ефектима друштвености, посматрач доживљава Амерерова платна као оду индивидуалности.

Бјанка: Ренесансни колорити

Бјанка Регл је рођена 1980 у Линцу, живи у Пекингу, некад у Бечу. Док досада споменути аутори стварају платна пуна тескобе која прати егзситенцију људске врсте, Регл за тему узима лепоту објекта и момента.

Њене слике спајају фигурално са апстрактним, у намери да у први план ставе лепоту површине ствари. Тиме се евоцирају представници холандске школе, као Габриел Метсу, Герард Терборх или Јоханес Вермер, кад су сликали сатин, свилу и брокате. Код Бјанке не блистају богати штофови, већ друга врста сјајних површина – воће насликано у истом маниру, као скупоценост.

Свој пикторални програм је Регл развила из специфичне технике, алла прима, мокро-на-мокро.

Ради се брзо, слика се завршава у кратком времену, пре него што се боје осуше. Нема поправљања, нема интервенција, у првом плану стоји спонтанитет. То је техника велике експресивне моћи, коју су користили Франс Халс, Едуард Мане, у модерно доба Алекс Кац и Дејвид Хокни, у српском сликарству Надежда Петровић и Сава Шумановић.

Изложба је отворена до краја марта идуће године. Вреди је погледати, успут и њен перформативни део, слетање авиона.