Уметност и религија, осетљиви партнери

Организатори изложбе у Галерији Künstlerhaus/Кућа уметника, били су изненађени реакцијама. Провокација је требало да буде сценска, не стварна. Црква није имала проблема са изложбом, али јесу неки други.

Реч је о поставци која се наслову игра старозаветном забраном прављења божјих слика. „Немој правити моје слике“, каже Јахве. Ова изложба захтева супротно, „треба да правиш моје слике“.

РТС је у својим емисијама извештавао о тој изложби, али више у уметничким форматима, при чему су верско-лаичке, друштвене и политичке реакције пале у други план. Сад је тренутак за шири поглед.

Протестовале су лаичке организације за заштиту породице, традиције и вере, тражећи од директорке галерије Тање Прушник моментално затварање изложбе. Протестовало се са врха Слободарске партије, што се очекивало. Али протестовало се и из политичког мејнстрима, из Народне партије, што се није очекивало.

Народна странка и Слободари: Тако то бива кад се смејемо сами себи

У саопштењу Слободарске партије изложба је названа „дубоко увредљивом игром са осећајима хришћанских верника“. Шеф партије Херберт Кикл, назвао је изложбу „бласфемијом“ и затражио извештај од парламента како се троше државна средства за спонзорисање културних манифестација.

У саопштењу владајуће Народне партије, изложба је окарактерисана као „неукусна“ и лажно храбра „јер хришћанство све трпи“.

Гласноговорници за културу из обе партије су организаторима поставили исто питање: „Да ли бисте се усудили да исто тако провоцирате муслиманску религију?“

Службена црква у Аустрији је деловала збуњено. Као и читава Католичка црква, она је велики спонзор и колекционар савремене уметности. Али овог пута се црква као институција нашла под оптужбом да је превише прогресивна за властите вернике.

Средином децембра су анонимне особе ушетале у бечку Језуитску цркву и уништиле уметничку инсталацију, која је ту стајала као реклама за главну поставку у Кући уметника. Густав Шергхофер, језуитски патер и, да парадокс буде потпун, исповедник уметника, позвао је полицију на увиђај. Медијима се пожалио да већ данима добија анонимна претећа писма.

Палестинска застава на торњевима Заветне цркве

Питање је међутим, да ли би било негативних реакција у таквим размерама да се само радило о тој конкретној изложби. Она је пре испала громобран у који се обрушило незадовољтво због других фрустрација друштва. На делу се нашла читава синегија различитих емоција, концентрисаних у принципијелном питању: Зашто исмејавање Хришћанства спада у пожељно стање, а исмејавање Ислама у забрањену и опасну активност?

Спољни догадјај који је највише закомпликовао ствари, одиграо се последњег новембарског викенда. Једно јутуро су два торња Вотив/Заветне цркве осванула окићена палестинским заставама.

Проблем је био вишеструк. То није био зид у кварту ишаран графитима. Ради се о другој највишој цркви у Бечу, одмах после Катедрале Светог Стефана.

Торњеви вестверка, односно архитектонске „капије“ на улазу готичких храмова, пропињу се на Заветној цркви пуних сто метара. Првих седамдесет се прохода изнутра, кроз спиралне степенице у клаустрофобичном тунелу. Преосталих тридесет може да се досегне само споља, уз опрему алпиниста и перача прозора.

Одмах се поставило питање, ко поседује мотив и логистику да то направи?

Седмицама пре тога су пропалестински активисти држали парк испред цркве окупираним, повремено се спуштали десетак метара ниже и блокирали главну зграду Бечког универзитета.

Сумња је пала на пропалестинске активисте, пре на домаће, него на мигранте с Блиског истока.

Први вероватан сценарио: Требало је проћи уским степеницама носећи алпинистичку опрему, одатле се преко фијала узверати на шпицу торњева, све то док се црква користи за регуларне активности, а напољу владају минус температуре.

Други вероватан сценарио: Нису се пели, него су користили кран. Реално, јер се у то време поред цркве заиста налазио кран, наручен да на торњеве монтира светлосну инсталацију, положену осмицу, стари симбол за бесконачност.

Ауторка инсталације је Били Танер, уметница која је врло цењена у Бечкој надбискупији. Пре четири године је на највишем, Јужном торњу Катедрале, стајала њена светлосна инсталација старозаветних Јаковљевих мердевина, сада пресељена на торњеве Минстерске катедрале у Немачкој.

Отуђити кран у центру града, то није ситница која се не примети. И није довољан кран да би се качиле завесе на необезбедјеној висини од сто метара.

Кад се све зброји, ствар је изгледала као да су палестинске заставе стављене на торањ уз прећутно знање Бечке надбискупије, или барем Заветне цркве као парохије. Вероватно уз тихо саучесништво Танерове или делова њеног тима алпиниста, техничара, статичара и вариоца.

Да у свему томе није било ничег успутног, показује чињеница да су градским властима требала пуна три дана да технички организују скидање муслиманских застава са фрагилне шпице торњева.

Заветна црква, честа жртва

Има нечег трагичног у бечкој Заветној, односно Вотив-цркви. Иако је друга по велични у граду, генерални рефлекс је да она није довољно црква, да би добила пуни религиозни третман, скупа са заштитом. Као да није довољно озбиљна да је политички активисти разних струја оставе на миру.

Подигнута је 1880 у стилу идеалне готичке цркве, која у таквим савршеним пропорцијама нигде није постојала. Готика је, али „готика из инкубатора“; није права, него неоготика.

Направљена је за цара Фрању Јосипа, као спомен на преживљени атентат од 1853, али цар је само једном био у њој, царица Сиси никад. На територији парохије углавном живе агностици и атеисти. Кад се снимају играни филмови, Надбискупија ће прво дати ту цркву да се у њој праве филмски сетови.

А и пре, у зиму 2012. је група муслиманских миграната-мушкараца, незадовољна помоћи коју су добијали од државе, окупирала једну цркву и држала је под опсадом више од месец дана. Само се по себи разуме да је та црква била Заветна црква.

Сада је три дана била симболички центар палестинске државе на аустријском тлу.

Иде ли бог на изложбе?

Расплета још нема, ни парламентарног, ни политичког, најмање црквеног. Изложба је управо затворена.

Цркве су из историје научиле да је мало провокације према властитој вери добра ствар, јер их спашава оптужби да су изгубиле корак са временом. Бројни бискупи су преко друштвених мрежа позивали да изложбу треба „неизоставно погледати, јер садржи изузетна дела“.

Полиција ћути и истражује. Парламент чека да полиција заврши посао. Кикл чека да сазна ко је окачио палестинске заставе на торњеве, и ко су саучесници, да ли су из Цркве, из инжињерског тима око Били Танер, или са Универзитета.

Док се не сазна више, домаћима и гостима остаје да се диве светлосној инсталацији на торњевима Заветне цркве. Симбол бесконачности, 28 са шест метара, тежак јаче од тоне, направљен од алуминијумских цеви, челичних носача и пет хиљада ЛЕД-лампица, осветљаваће градске ноћи до августа.

Тренутно остају само два валидна закључка. Први, да се на организаторе изложбе у Кући уметника сручио заменски бес. И други, да европске јавности, и атеистичке и верничке, губе способност да препознају како је постављање муслиманских симбола на хришћанској цркви мишљено и изведено као понижавање домаће културе.