Како Џастин Бејтман каменчићима „слика“ по тлу

Претварајући обичне каменчиће и камење у мозаике који одузимају дах, британски уметник Џастин Бејтман привукао је пажњу љубитеља уметности, али и природе.

Портрети људи, животиње, па чак и ремек-дела из историје уметности приказани су на мозаицима који остају у природи.

За сваку од Бејтманових композиција некада су потребни дани, али он прихвата такву несталност, као и неизвесну судбину његових дела.

Инспирисан духовним традицијама тибетанских монаха који стварају сложене пешчане мандале само да би их избрисали, Џастин такође своје његове креације враћа природи.

Његово уметничко путовање почело је у Портсмуту у Великој Британији, подстакнуто једноставном активношћу у учионици са његовим ученицима.

Оно што је испрва било експеримент убрзо је постало страст која га је носила широм света, од обала Балија до других удаљених предела, где наставља да ствара пролазну лепоту од камена.

Говорећи о томе које своје дело највише воли, Бејтман је истакао да нема фаворита међу њима, јер свако има јединствени значај: „Нека су технички вештије направљена, друга имају богат културни наратив, нека приказују привлачну анатомску архитектуру, естетику или алегоријско значење. То су белешке у дневнику“.

Бејтман је потом изнео пример Леонарда да Винчија, који је био мајстор недовршене скице.

„Истражујем ову идеју; избор фрагмената који уживају у пролазном концерту. Али на крају крајева, та дела су вид поштовања принципа ентропије“, нагласио је уметник наводећи као инспирацију неделање, темељни појам таоизма, који подразумева акцију без напора, равнотежу између намере и предаје.

„Процес постаје одредиште, циљ није комплетирано дело. Чак и да данас одаберем свој омиљени, сутра би се то променило“, нагласио је Бејтман.

Открио је да су нека од његових уметничких дела укорењена у дубоко личним искуствима.

„После раскида, створио сам неочекивану везу са мачком луталицом. Био је то подсетник да дужина љубави не дефинише њену дубину. Верујем да је квалитет наше пажње оно што обичне тренутке претвара у нешто изузетно“, поручује британски уметник.

„Док су многи моји радови инспирисани спољашњим субјектима, процес стварања уметности од природних материјала је инхерентно персоналан. Он одражава моје путовање, мисли и емоције у време стварања“, описао је Бејтман.

Уметник је објаснио да ова дела, посебно познавање њихове несталне природе, подстиче дубоку везу са процесом, а не са производом.

„Живот је прожет каменим метафорама, стене лако дефинишу нови пут, а мозаици причају приче вековима... Ово је неколико мојих, али то су само фрагменти попут мрвица хлеба“, поручио је Бејтман.