Свемоћна јапанска тканина фурошики

Стране културе су драгоцене не само зато што саме по себи представљају остварење и специфични израз људског схватања света, већ и стога што нас могу подучити или опоменути да наш начин живота није једини могућ или апсолутно нужан.

Вероватно нема, или је бар екстремно мало оних који би данас посумњали у смисао постојања торби и покушали да замисле живот без њих. Па, ипак, у далекоисточној царевини Јапану и данас је понекад могуће приметити трагове древног начина живота у којем торбе нису постојале – видети људе који предмете попут књига и свески носе умотане у тканине, а не у торби, сашивеној врећи или пластичној кеси.

Реч о је обичају коришћења свилених и памучних рукотворина различитих величина за паковање алата, посуђа, украса, разних реквизита и мањих комада намештаја; о пракси која није била уздрмана све до почетка планске, интензивне модернизације инспирисане западном науком и културом у другој половини 19. века, пошто Јапанци све до тада уопште нису правили торбе  – у доброј мери због будистичке забране убијања животиња и старог схватања да су професије попут месара или кожара грешне, али и прљаве и злосрећне услед сталног додира са смрћу.

Свемоћни фурошики

Шарм тих тканина, због своје првобитне намене познатих као „фурошики“ („подметачи за купатило“), лежи у шареноликости ликовних мотива који их украшавају и у чињеници да кориснику приликом паковања дају пуно простора за машту и иновацију будући да могу да мењају облик  – оне се, за разлику од торби које то не могу и које диктирају шта се може понети не само својом величином већ и обликом, прилагођавају предметима које обавијају.

Да бисмо сазнали о свим начинима на који се фурошики може користити, у којим приликама се поклања и, надасве, да би одгонетнули значење његових мотива како не би некога нехотице увредили, упутили смо се у продавницу јасног, једноставног назива „Фурошикија“, која важи за јединог економског субјекта у држави који је посвећен искључиво трговини тим тканинама
„Фурошикија“ је заправо складиште, јер се продаја готово у целости обавља преко интернета  – просторије с полицама пуним тканина физички су спојене с домом власника, господина Тошијукија Kурате, који нас је у сопственој кући у градићу Хитаћи Омија, на око два сата колима од Токија, дочекао уредно одевен у западњачко одело, све са зеленом краватом.

По професији графички дизајнер, господин Kурата је средином деведесетих година прошлог века одлучио да се окуша у онлајн продаји фурошикија јер је продавница кимона којом је управљала његова сада деведестрогодишња мајка због пада интересовања за традиционалним одевним предметом почела да посустаје, док, с друге стране, у том тренутку ни у политичкој престоници Токију ни у престоници културе Kјоту већ нису постојале специјализоване продавнице за другу врсту рукотворине од свиле  – фурошики.

Значење фурошикија

Фурошики је, дакле, првобитно коришћен да би се пред купање завила или на њега одложила одећа. Данас се, осим за умотавање поклона и паковање разних предмета, од малих традиционалних ланч пакета обенто до душека, употребљавају и као столњаци, али и паравани, будући да се праве у разним величинама. Штавише, и сам фурошики може бити поклон.

Даривање у јапанској култури традиционално подразумева пуно оног што се данас углавном тумачи просто као симболично изражавање лепих жеља, али је у прошлости вероватно било схватано као магијско деловање у сврху стицања богатства, успеха, доброг здравља и дугог живота.

Ни фурошики није изузетак од тог правила  – већина боја и традиционалних мотива заступљених на њему управо постоје да би донели неки вид добробити, или бар изразили жељу за срећом, просперитетом и успехом.

Тако се, на пример, фурошики на којем је осликан или извезен зец поклања, односно, користи за паковање предмета који се дарују особама које славе почетак рада како би им се пожелело напредовање, односно, успех на прагу каријере  – да направе скок у послу, професији или животу уопште, онако то чине симпатични дугоухи глодари.

Вилин коњиц у Јапану називају и „буба победе“, јер, кажу, никад не лети уназад, односно, не одступа. Пошто, дакле, тај крилати инсект представља симбол пробоја и тријумфа, фурошики на којем фигурира често наручују особе које се баве борилачким вештинама, као што су џудо или кендо, да би у њему носиле своју опрему.

Интересантно је и да се тканине осликане стрелама традиционално поклањају невестама када полазе у мужевљеву кућу. Господин Kурата објашњава: „Тај чин има дубоко значење, јер када одапнете стрелу, она се, наравно, забоде и остане ту где је. Паковањем венчанице у фурошики с тим мотивом невести се преносила жеља да се не врати кући, односно, да се лепо уда и не растави".

Фурошики најбоље иде уз традиционалне јапанске предмете

Данас, када су Јапанци више него у прошлости окренути страним, западњачким занатима, уметностима и мисаоним узорима за очекивати је да је нешто од традиционалних веровања и симбола избледело. Стога љубазног и пожртвованог домаћина, који је недељама унапред са својим пријатељима и муштеријама поделио радост у вези тога што је за његов занат занимање исказао новинар јавног телевизијског сервиса из Србије, питамо да ли се последњих деценија променио начин гледања на фурошики.

„Пренети неко значење путем одређеног ликовног мотива је јапанска традиција, али са друге стране у последње време јача тенденција да се фурошики бира просто из естетских разлога, због боје, или стога што је мотив симпатичан. Односно, он се све више користи као модни детаљ. Рецимо, данас је више оних који купе фурошики са мотивом зеца стога што им је та животиња симпатична, него оних који знају да она симболише скок, односно, напредовање у животу.“

Те тканине и даље су нераздвојни део живота у Јапану и мада опада број фирми које их производе и у физичком, тродимензионалном свету практично нема трговина које би своју целу судбину заложиле само на њих, фурошики се и даље могу видети у продавницама поклона и сувенира на железничким станицама и аеродромима, као неизоставни део домаће културне понуде. То сугерише да постоје слојеви становништва који и данас осећају приврженост или негују одређено интересовање за њих. Зато гостопримљивом господину Kурати, који се и сам бави дизајном фурошикија, постављамо питање ко су његови најчешћи купци.

„Пошто старије госпође нису навикнуте на интернет, углавном су то жене у четрдесетим и педесетим годинама“, објашњава он и додаје: „То су даме које су углавном већ подигле децу, те се окрећу себи и почињу бављење хобијима, као што су икебана или чајна церемонија. Њима треба нешто у шта ће завити предмете који су им потребни за учење и вежбу. У последње време враћа се интерес за традицију и жене те старости се са обновљеним интересом окрећу јапанској култури".

Мада постоје и савремене верзије, које могу да се искористе за завијање и ношење предмета западњачког порекла, фурошики, нарочито у традиционалним бојама и дезену, се најчешће бира за паковање изворно јапанских занатлијских производа, попут кимона.

Различите културе, различити концепти живота

Осим умотани у фурошики, у предмодерном Јапану храна и предмети су ношени и у корпама од бамбуса, лакираним дрвеним кутијама с фијокама и малим, преносним витринама.
Фурошики свакако није практичан и једноставан колико торба, коју свако може да користи без икаквог предзнања или посебног труда.

Но, тај свестрани комад тканине, баш због тога што при паковању предмета различитих облика и величина захтева стрпљење, спретност и довитљивост, може се рећи, повисује способност корисника да се сналази и решава конкретне проблеме. Заправо, у вештим рукама фурошики чак може да се испресавија око пар предмета правилног облика, као што су књиге, тако да добије изглед торбе са ручком и две преграде.

Но, било да се користи као средство за ношење предмета, за украсно паковање или као столњак или параван, фурошики подсећа на то да оно што се у једној култури чини најнормалнијим и свеприсутним то није у другој, те да ум увек треба држати отвореним за најразличитије изуме и алтернативне приступе задацима које поставља свакодневни живот.