Метју Вонг у Албертини: Месец у боји сећања

Сликао је у маниру Ван Гога, а славу у свету уметности стекао храброшћу да стоји под туђим утицајима, а свеједно ствара оригинална, снажна, синкретичка дела. Болест и кратак живот, позивање на велике узоре, опус од око хиљаду слика, као и висока тржишна вредност Вонга, све то доноси овој изложби велику јавну пажњу. Не увек на очекивани начин.

Метју Вонг је постојао само 35 година.Његове животне станице повезују Канаду, Сједињене Државе и кинески Хонгконг у непрестаном цик-цак маниру сељења и враћања.

Рођен је у Торонту, умро у Едмонтону у Канади, али северозападније, у хладнијој клими. Родитељи су били Кинези из британског Хонгонга.

Када медији данас спомињу Вонга, обавезно додају да је био „аутодидакт“, што је само условно тачно. Студирао је културну антропологију у америчком Мичигену, у универзитетском граду Анн Арбор. После тога је завршио фотографију као мастер-студије на Универзитету у Хонгконгу.

Био је академски образован, преко фотографије јасно позиционисан у уметничко-техничкој бранши. Једино што није студирао сликарство, али то нису ни Вонгови узори Винсент ван Гог и Френсис Бејкон. Није ни актуелни адут глобалних аукцијских продаја Жан-Мишел Баскиат.

И та је тврдња међутим упитна, да Вонг није студирао сликарство. Још пре него што је 2012. дипломирао на фотографији, Вонг је са страховитом енергијом закорачио у простор историје сликарства, дигиталне културе и онлајн комуникације. Стајао је у сталној размени са живим уметницима, преко књига и музеја са мртвим.

За Вонга би вероватно важило да је први онлајн-академик сликарства.

Где се склонити од живота?

Онлајн комуникација сажима свет, поједностављује путеве знања. Али код Вонга је постојао још један мотив да прође интензивне студије сликарства преко друштвених мрежа.

Сликар се од малих ногу борио са вишеструким психичким проблемима. Патио је од Тоурет-синдрома са низом тикова. Добра вест је била да је могао да их контролише док би био у друштву. Лоша, да је то могао само на кратко, па је због тога избегавао да буде у друштву. Кроз школу је прошао као кроз филм страве, поготово у нижим разредима.

На то је дошла све озбиљнија депресија, против које су Вонг, његова породица, пријатељи и доктори били беспомоћни. Оно што описују уметникови биографи, као Јост ван дер Хоевен, галеристи као Брендан Дуган из њујоршке „Карме“, или његови онлине пријатељи-сликари је -висока функционалност.

Вонг је „функционисао“. Био је амбициозан и каријерно оријентисан. Успех га је занимао. Појављивао би се на сајмовима уметности, долазио на отварање изложби, давао интервјује (ту и тамо), али његова способност живе друштвене интеракције је опадала након неколико дана. Брзо би се повлачио у тишину атељеа и онлајн-дружења.

Крајем 2018. године је послао вотсап Дугану: „Препознајем се у Ван Гогу. Заједничка нам је немогућност да будем део овог света.“

На крају су у атељеу у Едмонтону остали само Метју Вонг и Винсент ван Гог. У њему је у октобру 2019. сликар извршио суицид.

Како постићи успех без успеха

Строго гледано, до данас није јасно да ли се Ван Гог, рођен 1853. у холандском Зундерту, на граници с Белгијом, умро 1890. близу Париза, убио или је био убијен у неком потпуно неважном инциденту.

Поуздано је и јасно напротив да се и он сучељавао са низом менталних изазова. Кокетирања са Ван Гоговом немогућности „да се буде у овом свету“ су опште место међу уметницима. Осим, наравно, када се неко стварно убије позивајући се на Винсента Великог, као Метју Вонг пре пет ипо година.

То све јавне медије ставља пред дилему, како извештавати о Вонговим изложбама, а не спомињати превише суицид, да не би сутра неки нови уметник остао у атељеу сам са Винсентом и Метјуом. Када се интензивно обилази око неке осетљиве теме, обично се заврши тиме да се искључиво говори о њој.

Тако је и сада са Вонговом изложбом у Албертини. Свуда најпре извештај, па кратки оквирић са бројевима телефона које треба назвати у моментима кризе. Начин његовог одласка је постао неодвојив од представљања његовог дела. Што је и штета и неправда, јер је Вонг стилски био свој, иако је узимао инспирације из историје уметности.   

Паралела се тањи код професионалног успеха, али на крају и потврђује, премда не на очекивани начин. Ван Гог је за живота продао само једну слику, и то више случајно. Сањао је успех, а сломио се кад је он изостао у барем темељном смислу, да скромно живи од продаје властитих слика. Прво је продавао туђе, а и то лоше. 

Метју Вонг је доживео пробој у свет познатих и славних 2016-2017. Продавао је слике за десетине хиљада долара, па стотине хиљада, сада постхумно његова платна иду у великим аукцијским кућама за пет до шест милиона долара.

Али како пише Вонгов биограф Хоевен, тек га је успех коначно гурнуо у депресију без излаза, јер га је лишио циља да постигне успех.

Два звездана неба

Када се погледају два звездана неба, једно од Винсента ван Гога из 1889, друго од Метју Вонга из пролећа 2019, стилска близина је фрапантна.

Вонг слика мистичне, имагинарне пејзаже у интензивном колориту. Некад у јарким, бљештавим бојама, у пламтећој жутој и наранџастој, у последње две године живота у поноћно плавој. Фарбу употребљава у експресивном маниру, у густим пастозним наносима. Дуктус (пут четкице по платну) је такође егзалтиран, груб, нефилтриран.

Линеарност дуктуса, кратки и дуги потези, тачкице и грудвице, смењују се са компактним пољима боје. Све те форме стоје у хаосу нагуране једна поред друге, једна испод друге. Када при врху приметите чисти горњи део слике, са тракама боје, то је знак за мир. Тако се уметник храбрио. Траке су знак да се трудио да остане у овој реалности (пример „Друга страна месеца“; „Крај дана“; „Без наслова“ из 2018).

Своје имагинарне пејзаже је Вонг описивао португалском речи „саудаде“. Саудаде су места која не постоје, а опет сви знају да су били тамо. То су простори меланхолије и носталгије у којима чекају вољени људи и стоје суме лепих ствари нечијег живота.

Кад се посматрач загледа у густину доњег растиња, у шуму стабала, у високе хоризонте слика, приметићеједну малу људску фигуру, потпуно надвладану снагом природе. Вонг је мотиве користио у маниру симболиста. Сваки објекат је симбол – усамљени човек, клупа, сунце, месец, нимбус, феникс и наравно пут, путељак, стаза која се увек тањи према хоризонту. Све озбиљно, без трунке ироније.

Ако не приметите одмах усамљену фигуру – тражите је, наћи ћете је.

У таквом опису стилских карактеристика не постоји само легат Винсента ван Гога. У Вонговом „Звезданом небу“, и не само ту, су тачкице Јајои Кусаме. Кад слика ентеријере, собе иза соба у истом равном плану, препознају се обојена поља Анри Матиса. Тишина и констатација стања долазе од Петера Доига. Ту су и златни Климт, хладни Кац, анксиозни Мунк.

Ту су и Кинези. Вонг је био Кинез пореклом, делимично и образовањем. Као такав, уносио је у композицију и перспективу кинеске историјске узоре. Пре свих, цитате сликара Ши Тао (1641 -1707), носиоца индивидуалистичкеструје, тада револуционарне естетике у кинеској уметности.

Арт-Флиппинг?  

То је још један проблем који медији имају у извештавању о Вонговим изложбама или продајама, такозвани арт-флиппинг. Најкраће, била би то специфична манипулација којом се подиже вредности савремених дела у убрзаном поступку.

Сви које занима уметност су вероватно једном погледали филм „Љубавници с Монпарнаса“ (редитељ Жак Бекер, 1958) о Модиљанију. Све време га прати трговац сликама који му откупљује дела за вечеру и ручак, не продаје их већ крије ичека да сликар умре и вредност скочи.

Арт-флиппинг није то. Арт-флиппинг се одвија пред очима јавности и тешко га је експлицитно доказати као манипулацију и кад јесте и да није.

На пример, месец дана после Вонгове смрти, његов њујоршки галериста је у „Карми“ организовао изложбу „Плаво“ са 16 дубоко плавих, или поноћно плавих пејзажа из 2018/19. Плаво, на енглеском и тужно, носталгично, депресивно, сетно. Нема ничег илегалног у томе, осим што је тада створен осећај да је начин Вонгове смрти део вредности његових слика.

„Карма“ би продала неку од тих, или ранијих дела, она би се већ након годину или две вратила на тржиште, па ондаопет брзо, увек са експресним растом вредности од 60 хиљада на шест милиона.

Вонг-флиппинг се спомиње као парадни пример за арт-флиппинг.Ако заиста јесте, и то ће додатно подизати вредност Вонгових слика. Тржиште уметности воли дела са историјом, што мрачнијом, то бољом.

Цене савремене уметности су један од парадокса у којима треба уживати. Јер ни ту нема аутоматике и ниједна мучена душа нема гаранцију да ће постати постхумни аукцијски хит.

Некад се заиста ради о уметности која напипа укус времена, као Вонгове „саудаде“ („saudade).