Читање позоришта
„Развојни пут Боре шнајдера“ у ЈДП: Каријеризам је вазда у моди
Иако је настао пре педесет пет година, комад као да је јуче писан, јер апострофира нешто што се извитоперило и метастазирало до те мере да данас представља општеприхваћену константу савременог друштвеног живота.
Александар Поповић је написао Развојни пут Боре шнајдера 1967. године. Текст је исте године овенчан Стеријином наградом, а велики жири критике је овај комад средином деведесетих година прошлог века прогласио најбољом драмом на српском језику друге половине двадесетог века.
Много је мутне воде протекло и од шездесетих и од деведесетих година, много тога се превалило преко наших нејаких плећа и повијених леђа, а да се врло мало тога променило. Ако јесте, променило се нагоре, док се ми и даље смејемо ономе што је као некад било, као да није тако и данас. Иако је настао пре педесет пет година, комад као да је јуче писан, јер апострофира нешто што се извитоперило и метастазирало до те мере да данас представља опште место и општеприхваћену константу савременог друштвеног живота: каријеризам, партократија и партологија уместо стручности и знања, отимачина и крађа као друштвено прихватљиве категорије, корупција, самовлашће, улизиштво и користољубље као вредносне вертикале, бестијална, бестидна и бескрупулозна опијеност привилегијама власти и такозваним високим положајем као начин понашања и управљања државним институцијама и ресурсима.
Егон Савин је оригинални комад адаптирао утолико што је из неких других Поповићевих текстова додавао, како би то рекао писац, сценске карактеристике појединим ликовима. Уместо у лимарској задрузи, радња је овде смештена у општини, што би требало да симболизује државу као такву, нахерену као што је накривљен намештај у свечаној сали те најмање ћелије државног система. Редитељ није посебно актуелизовао нити реконтекстуализовао Поповићев драмски предложак, осим неколико савремених натукница, попут оне да ће опозиција у нашем друштву одумрети сама од себе. Радња се, дакле, одвија у време када је драма и написана, евентуално седамдесетих година прошлог века, ако је судити по костимима, на пример. То је време такозваног тврдог социјализма, економије вођене политичком логиком, кадрирања по партијској припадности и оданости.
Претпостављам да редитељ то чини зато што чврсто и непоколебљиво верује у свевременост Поповићевог текста, у могућност да из врцавих пишчевих језичких каламбура и распричаности изнесе на површину савремена значења и конотације. Ипак, дискретна, ненаметљива актуализација и поједине значењске недоследности (час је врх комунистичке партије, час је главни одбор странке) доводе до тога да Поповићеву оштру сатиру у представи Егона Савина данас гледамо као комедију, истина местимице црну, местимице горку, уместо као фарсу што би, верујем, било примереније данашњем времену и контексту у којем би могла да се одиграва представа на којој се приказује Развојни пут Боре шнајдера. Јер, оно чему се подсмевао Александар Поповић у оно време, у ово време се претворило у одурну фарсу, након што је систем исцрпео све форме и жанрове, од комедије до драме, од трагикомедије до петпарачког водвиља.
Ненад Јездић у насловној улози и робустан и савитљив, по потреби и онако како налажу партијска правила, личне склоности и пословична алавост и незајажљивост. Његов Бора био је и препредени апартчик и наивни скоројевић. Јездић је с успехом савлађивао Поповићеве језичке заврзламе, пластично исказујући демагошки бућкуриш, истина у говорној радњи која му у последње време прелази у непотребни манир. Ирфан Менсур, Радован Вујовић, Бранислав Лечић и Небојша Миловановић тачни, јасни и препознатљиви у ликовима које тумаче, подједнако као и Бранка Шелић, али са много мање текста, сва у сценском изразу и гесту. Тамара Драгичевић је била суверена у улози одлучне, ауторитативне шмизле, а Милица Гојковић је направила праву минијатуру једног социјалног слоја који није без својих амбиција и прохтева. И Розика и Гоца, које ове две глумице уверљиво тумаче, знају шта хоће и како се то постиже. И најмлађи део ансамбла био је на завидном нивоу, да их сада не набрајам, биће прилике.
Све у свему, представа за публику и због публике, за оно и ово време, за такозване велике играче и нас, мале, убоге посматраче.
Коментари