Холивудска Одисеја без Грка: Ноланов нови еп изазвао бес у Хелади

Амерички акценти, сјајни костими и палета боја која подсећа на блатњаве пределе Дeнкерка. А онда и Лупита Њонго као Јелена Тројанска, избор који је недавно привукао расистичке нападе, укључујући и Илона Маска који се жалио да улога није „аутентична".

Аутентичност је заиста важна. Само што је његов фокус на погрешном месту. За многе Грке, оно што највише брине поводом првог погледа на адаптацију Хомерове Одисеје Кристофера Нолана јесте питање: где је Били Зејн?

Зејн, као и други вољени чланови грчке дијаспоре у Холивуду, недавно се појавио на листама „Алтернативне Одисеје" на грчкој страни друштвених мрежа, као и у дебатама за трпезаријским столовима од Патре до Лондона.

Међу осталим номинованим глумцима су Тео Џејмс, Џенифер Анистон, Хенк Азарија и Дејв Батиста. Грчки и кипарски медији пишу отворена писма. Све је то симптом осећаја да их је Холивуд, поново и без објашњења, изоставио из сопствене темељне митологије, са глумачком листом на којој се не налази ниједан -опулос, -едес или -иану. Ниједан једини Грк.

Где је нестао Били Зејн?

Ништа од овога није ново. Од филма Јасон и Аргонаути (1963) до Троје (2004), Холивуд је генерацијама експлоатисао грчке приче без много бриге за грчку репрезентацију, осим ако се не уклапа у клише.

Грчки медији, попут портала Грик сити тајмса, упутили су отворено писмо глумачкој и креативној екипи филма са снажном поруком: „Нисмо нестали!", тврдећи да су модерни Грци живи наследници културе приказане у епу и да не би требало да буду невидљиви у њеној новој интерпретацији.

Ова контроверза долази у тренутку када се у Холивуду пажљиво води рачуна о културној аутентичности.

Глумци грчког порекла истичу да нико од њих не рачуна на главне улоге, али грчка филмска индустрија тихо цвета, са ауторима попут Јоргоса Лантимоса који свету представљају домаће глумце. А што се тиче дијаспоре, улога Теа Џејмса у серији Бели лотос доказује да би био харизматични Антиној. Да је Нолан хтео, талената је било.

Зорба, а не Ахил

Филмски критичар Гардијана истиче да се нагледао бучних, тањира-ломећих „Зорби" у филмовима попут Мама миа! (2008) или Ширли Валентајн (1989). У историјским еповима, с друге стране, Холивуд често не успева да повеже модерне Грке са легендарним фигурама попут Ахила и Одисеја, или са историјским прецима Александром и Леонидом.

Некако, данашњи Грци и антика су увек раздвојени. Поставља се питање: да ли су недостојни сопствених митова?

„Истина је, постоји осећај да је светска представа о Грцима више Зорба него Ахил", каже водећи грчки филмски критичар Тодорис Куцогианопулос.

„Сматрам обесхрабрујућим и лењим клишеом то што већина перпетуира такву слику, уместо софистициранијих приказа онога што грчки идентитет заиста јесте. Било би лепо видети једног или два Грка међу звездама, али било би изненађење да се то догоди."

Многи су претпостављали да би Ноланов еп могао да преокрене тренд и да барем једног грчког глумца уздигне изнад комичне улоге. На крају крајева, Хомеров еп не оскудева у ликовима. Уместо тога, када се прође листа суперзвезда – од Мета Дејмона као лукавог Одисеја, до Зендаје, Тома Холанда, Шарлиз Терон и Џона Бернтала, па до споредних глумаца Химеша Патела, Вила Јун Лија и репера Тревиса Скота – очигледно је да је Нолан, по речима глумице Лупите Њонго, одабрао екипу која „представља свет".

Репрезентација за све, осим за нас

Намера је часна, али за Грке то чини њихово одсуство још упадљивијим, посебно у блокбастеру године. Како примећује критичар Гардијана, ако филм жели да представи свет, зар не би било очигледно попунити једно место за тим великим, мултикултуралним столом људима који су најаутентичније повезани са изворним материјалом?

Иронија је у томе што је продукција чак и снимала на локацијама у Грчкој, користећи тамошње пејзаже и финансијске подстицаје, што целу ситуацију чини још апсурднијом.

За Грке, овај пропуст има дубље значење: да се античке хеленске приче посматрају као део заједничког западног наслеђа, светске књижевности, док су сами Грци у њима некако споредни.

У најгорем случају, то указује да се модерни Грци (нарочито након деценија економске кризе) више не сматрају достојним чуварима ових прича – сентимент који није далеко од логике коришћене против враћања Партенонских мермера.

Тешко је преценити колико снажно ове приче одјекују у грчкој култури данас. У грчким домаћинствима легенде се препричавају са таквим убеђењем да се верује да је Тројански рат заиста постојао.

Постоје Грци са именом Ахилеј, Атина и Одисеј. У школама у Грчкој, деца уче да рецитују Хомерове стихове на старогрчком, а фразе из епова се користе у свакодневном говору.

Иако су приче попут Одисеје камен темељац светске књижевности, оне имају интимни одјек у грчкој подсвести и осећају идентитета. Грчка публика ће, без сумње, једва чекати да погледа Ноланов филм, јер пре свега ужива да види своје наслеђе на великом платну.

Ипак, како Холивуд све више наглашава репрезентацију, искључивање изазива двоструко снажнију реакцију.

Дебата у Грчкој око глумачке поделе у Одисеји подсећа на велику тему самог епа: „ностос“ – повратак кући, након година искушења и препрека. Грци једноставно траже да не буду избрисани са тог путовања.