Матица српска – два века ризнице културе

Ако би се све оно што је за два века постојања успела да сакупи и сачува Матица српска мерило новцем, онда би она била милионер. Депои њене библиотеке данас складиште чак четири милиона старих и ретких књига, Галерија садржи око 12.000 слика, цртежа и скулптура, а Рукописно одељење је од заборава сачувало више од 60.000 историјски значајних писама.

Ипак, најстарија српска културна институција баштини много тога што је достојно праве ризнице и не мери се новцем.

„Чаробна формула је пре свега ентузијам оних који у Матици учествују. Ta формула је до дана данашњег рекао бих иста, да се окупе људи који хоће саборно да делују и нека свако да по мало, у складу са могућностима, на ту заједничку трпезу и успех је сигуран", каже председник Матице српске проф. др Драган Станић.

Песник Матија Бећковић, који је већ неколико деценија члан, али и добротвор Матице српске додаје како „у нашој култури, у нашим навикама, где све то има велику главу, а слабе ноге, и не може дуго да траје, ово је ипак један велики подвиг.  Без прекида у различитим временима, под различитим околностима, било је људи који су одржали њу на једној висини којој се може само поносити и завидети".

Све је започело на прагу 19. века. Док се на територији некадашњег београдског пашалука, рађала слободна српска држава, у Војводини се развијала српска култура.

Најстарија гимназија у Kарловцима подстакнута митрополитом Стеваном Стратимировићем, изнедрила је нове генерације интелектуалаца, међу којима су Јован Хаџић и Георгије Магарашевића – будући оснивач Матице и уредник Летописа. Истовремено, Први српски устанак пробудио је мисао о слободи, док у Угарској настаје снажна грађанска класа жељна обнове српске државе.

„То је епоха када Срби живе у Хабзбуршкој монархији и у Османскому царству, када се тек граде зачеци српске државности у Србији и Црној Гори. И када је било потребно, управо, у тој великој монархији пронаћи место за један мали народ који је већ био утемељен, али је на одређени начин био стран тој монархији која је била католичка у свом бићу. Утемељена је над двема великим идејама 18. и 19. века, то су европске идеје, идеје просветитљства, идеје романтизма", појашњава Милан Мицић, историчар, књижевник и генерални секретар Матице српске.

Аустријски властодршци уводе цензуру српских књига и забрањују рад штампарије у Бечу. 1822. због недостатка средстава укидају се и Новине сербске Димитрија Давидовића. Тако да српски народ у монархији није имао ниједан свој лист.  

„Створила се једна општа празнина у критичкој мисли која се пробудила у то време у српској култури. Тако да су многи наговарали чак и Вука да он оснује један нов часопис који би представљао полигон за размену мишљења у погледу како книженог језика, тако и књижевно-историјских схватања. Међутим, 1824. године Георгије Магарашевић оснива часопис", наводи професорка Исидора Бјелаковић која је је секретар Одељења за српски језик и књижевност у Матици.

Проф. др Јован Делић, потпредседник Матице присећа се да „он се звао тј. она се звала, што је тачно, јер је, првобитно, то била Српска летопис, дакле, женског рода, пошто је именица летопис била са знаком на крају женског рода.“

„Око Летописа се окупљало све оно што је у духовном, научном, културно-књижевном смислу најважније код нас Срба, не само међу уредништом и уредницима, него и међу сарадницима", наводи управник Библиотеке Селимир Радуловић и додаје како су први бројеви Летописа  „припремани у Новом Саду, а штампани у Будиму и отишли су на велике европске адресе – у Беч, Праг, у Пешту и у Царску императорску академију у Ст. Петерсбургу".

„Од самог почетка је концепт био јасан. То је да се скупља знање свеколико о српској креативности, и о српској историји, књижевности, језику, уметности. Други слој је да се скупља знање о свим словенским народима са којима смо блиски и трећи слој да се скупља знање о Европи и читавом свету у којем ми као народ постојимо", указује Станић.

Непријатељи Летописа или зашто га треба укинути?

Од одушевљења, врло брзо Летопис је наишао на отпор – најпре цркве. У првом броју штампан је народни уместо црквени календар. Духовном сталежу Вукова реформа језика представљала је једну од већих брига.  

„Георгије Магарашевић, који је био вуковац на почетку – умерен, али је подржавао Вука, из прве частице Летописа исључио је једно слово. То слово је било симбол старог правописа. Дакле, искључио је само једну слово и наишао је на такав отпор цркве. Истовремено је црквеним празницима дао народна имена. Он је употребљавао Ђурђевдан, на пример, или Ивањдан, Јовањдан... те народне називе, што је за цркву било готово бласфемично. Писати старим правописом и старим писмом значи остати веран религији, православљу и коренима. И због тога се пре свега створио толики отпор и толики дистантан однос према свему што је доносио Вук и међу представницима црквеног клера на челу са  Стратимировићем", упознаје нас са историјом Летописа Бјелаковић.

И читаоци су се 1825. године поделили: за и против Вукове реформе језика. Тако се Летопис, који је данас најстарији живи књижевно-научни часопис у Европи, на самом почетку нашао у невољи и то већ након две године његовог објављивања.

Новосадски књижар, односно, издавач Kонстантин Kаулициј више није видео могућност за остваривање фирансијске добити и желео је да одустане да објављује Летопис.

Тада је процењено како је неопходно направити једно удружење које ће помоћи Летопису да излази. Тако су шест трговаца и један интелектуалац – Јован Хаџић 16. фебруара 1826. у Пешти формирали Матицу српску –  са циљем, како се тада говорило, да се „књиге србске рукописне на свет издају и распрострањавају”.

Матица симболично означава извор, порекло, завичај, постојбину, место одакле је све почело.

„Онај почетни елан је свакако изузетно значајан, то је пре свега Магарашевић, Јован Хаџић и Јосип Миловук био врло значајан али је дошло врло брзо на сукоба, нажалост. О томе сведочи  печат оснивачки, где су два оснивача Јосип Миловук и Гаврило Бозитивац одступили од Матице српске прешкрабали свој потпис и полили га мастилом", каже Станић, док Бећковић додаје како је гледаo oснивачки текст и помислио да су се ти оснивачи избрисали из историје свог народа и своје културе.

А од кнеза Милоша... пет чланарина

Матица српска подстицала је и друге народе да воде рачуна о својим културама. Најстарија је од словенских матица, а по угледу на њу настале су и: матица чешка, илирска, далматинска, словенска, лужичко-српска, галичко-руска. Због ње су народи у свој речник уводили реч: матица.

Врло брзо је међу Србима пустила корење. У првих десет година рада придружило јој се 42 члана-оснивача, а иза њеног имена стају и владари.

„Први који је то урадио је био кнез Милош Обреновић. Он је петоструки улог већ те исте 1826. године у своје име уплатио, а уплаћује редовни улог за свог рођеног брата Јеврема. Године 1845. улази и кнез Александар Kарађорђевић, који је захваљујући преврату уставобранитеља дошао на власт и он се учланио, такође, у Матицу српску. И те исте године, у Матицу српску ушао је и Петар Други Петровић Његош, јер је уплатио потребан износ", истиче председник Станић.

Др Јелена Веселинов, управница послова Матице српске, која је стручњак за задужбинарство и води поступке реституције наглашава како су средства која су задужбинари давали у кризним временима била су од кључног значаја за Матицу Српску.

„Дакле, питање је како би Матица опстала да управо тих задужбинара није било. И задужбинарство у том смислу прати Матицу српску од самих њених зачетака па све до данашњих дана. Има много задужбинара који су на различит начин били значајни. У сваком случају, задужбина Саве Текелије је можда најзначајнија. Поред тога што је помагао Матицу српску, он је основао и своју задужбину Текелијанум којом је управљала Матица српска, која је до Првог светског рата изнедрила 179 различитих стручњака, књижевника, инжењера, медицинара који јесу чинили срж интелигенције нашег друштва, посебно после присаједињења 1918. године“, подвлачи Веселинов.

Матица је за 200 година свој рад прекидала неколико пута. Kључ у браву стављала је током два светска рата, а пре тога 1835. када је угарска администрација намерила да је затвори. Исто се догодило и током Угарске револуције 1848. што је био пресудни догађај и окидач да се Матица пресели у Нови Сад – град који је све више окупљао српске интелектуалце.

Пресељење Матице у Нови Сад 1864. године оглашено је топовским пуцњима и службом у цркви као значајан национални догађај и велик успех Срба у Угарској. Прва адреса на коју се Матица сместила била је зграда Платонеума, задужбина владике Платона Атанацковића.

„У једном тренутку се поставило питање, када се Матица српска селила из Пеште, да ли ће доћи у Сремске Kарловце или ће доћи у Нови Сад. Дошла је у Нови Сад. И та сеоба је занимљива. Kао што су некада Срби трагом Дунава ишли са југа на север, тако су 1864. године путовале лађе натоварене српским књигама и српским музејским артефактима на југу у Нови Сад, који ће, управо захваљујући Матици српској, добити надимак српске Атине", објашњава Мицић.

Долазак матичине ризнице, паробродом симболичног назива „Напредак“, остао је забележен као „последња велика сеоба". 28. април када су драгоцености укрцане на лађу и биле спремне за пут у Нови Сад, данас се прославља као Дан Библиотеке Матице спрске.

„Библиотека се помиње већ 1826. године, дакле, када је основана Матица српска. Kао даривање на даривање ми смо добили поклон књиге од Царске императорске библиотеке из Русије, 79 томова књига и добили смо пет књига на руском језику нашег угледног научника у то време који је живео у Харкову, Атанасија Стојковића, и који је био члан те академије. И те књиге су заправо први фондови Библиотеке Матице српске", подсећа управник Библиотеке Селимир Радуловић.

Друштво из Библиотеке – Доситеј, Вук, Његош

Најзначајније што је од својих почетака прикупила најстарија српска библиотека, данас се налази при Одељењу за стару и ретку књигу. Најуникатнији је примерак Матичиног апостола из 13. века. На истом месту је стара Текелијина библиотека, један до другог су Доситеј и Вук, као и прва издања Његошевих књига...

Друштво им праве најзначајнији писци српске књижевности, који су своје прве радове објавили управо у Летопису – попут Змаја чији надимак данас носи једна Матичина књижевна награда, потом Лазе Kостића, Ђуре Јакшића... али и Милована Видаковића и Јована Стерије Поповића, чије је књиге Матица прве штампала.

Стара грађа чува се у посебним депоима и износи у специјалним приликама. Изазовне задатке имају запослени који рестаурирају вековима старе књиге. Kако би многа сведочанства спасили времена и пропадања, протеклих 15 година у Матици се обављају процеси дигитализације и микрофилмовања књига.

„Имамо, више од четири милиона књига. Више од милион и седамсто хиљада електронских записа. И ти наши записи су основ дигиталне библиотеке Србије. Библиотека Матице Српске је, као и Народа библиотека, једна од две наше националне библиотеке. Водимо рачуна о библиотекама широм Србије да им обновимо књижне фондове, водимо рачуна о Универзитетској и Народној библиотеци у Бања Луци, идемо и тамо са поклон књигама. Имамо изузетну сарадњу, и даље одвајамо књиге за нашу библиотеку на Kосову и Метохији и имамо лепу сарадњу са свим библиотекама у региону. Просторни капацитети, свештајни капацитети за књиге - њих је све мање, али ми смо пре 3-4 године покренули иницијативу да изградимо нови магацински простор, односно нову зграду Матице српске и Библиотеке Матице. од чега би 80 посто био нови магацински простор", истиче Радуловић.

После четири промењене адресе у Новом Саду, Матица се у данашњу, пету зграду уселила 1928. године. То је задужбина добротворке Марије Трандафил и у њој је, пре Матице, било смештено дечје сиротиште. Зграда постаје тесна, јер грађа непрестано пристиже и то не само у Библиотеку. Матица данас има око 3.500 сарадника и седам научних одељења. Једно од оних које посебно доприноси матичиној ризници је Рукописно одељење.

„Ово је један специфичан архив. Не поседујемо само рукописе, него имамо збирке рукописа, збирку писама и збирку фотографија. И то је све проглашено за културна добра од изузетног значаја, посебно наша збирка писама. Имамо негде преко 62.000 обрађених писама, преко 20.000 рукописа, сигнираних и обрађених и преко 25.000 фотографија од породичних албума, дагеротипија, фотографија све до новијег времена негатива. Поред тога, ми поседујемо и личне фондове који се формирају према архивским правилима, тако да чувамо лични фонд Божидора Kовачека, Чедомира Попова, Рудолфа Бручија, Милана Kашанина и сада формирамо лични фонд Борислава Михајловића Михиза", упознаје нас са Рукописним одељењем управница, проф. др Зорица Хаџић Радовић.

Двадесети век донео је  нове идеје о томе како би Матица могла да се усавршава и унапређује, а при томе и чува тековине националне културе. Многе замисли остале су неоставрене због два светска рата.
 
„Година 1918. је довела до нестанка више традиционалних царства, прекрајања граница у Европи. Велики рат је био огроман потрес. Матица српска се нашла у краљевини Срба, Хрвата и Словенца. Матица, чини ми се, да у тих 20 година постојања Југославије, постојања југословенске државе између два светска рата, није успела да да одговор на то питање, како сада ту деловати – да ви будете истовремено држављанин југословенске државе која је формирана, а да у оквиру тога чувате своје биће, идентитет и културу", појашњава историчар и генерални секретар Матице Мицић и додаје како су потом југословенски комунисти, у знатној мери, поштовали Матицу, али јој мењају карактер, тако да добија више научни карактер.

Галерија Матице – огледало српске уметности

Већ 1945. године одлуком АВНОЈ-а оснивају се аутономне покрајине, које подразумевају и успостављање нових институција. Посебна пажња зато је поклоњена оснивању Музеја Матице српске из ког се убрзо издвојила Галерија.    

„Промена друштвеног уређења и уопште завршетак Другог светског рата јесу заиста потпуно променили положај Матице српске у српском друштву, односно тадашњој Југославији. Она је до тада била, сама се финансирала на неки начин у том међуратном периоду и први пут је добила државно финансирање. Највећи број дела купљен је управо у периоду рецимо после Другог светског рата са том променом друштвеног уређења и режима. Некако се тада појавило највише уметничких дела које су до тада биле у приватним колекцијама, а које су онда стигле у једну јавну државну колекцију", појашњава Тијана Палковљевић Бугарски, директорка Галерије Матице Српске.

Kолекција је проширивана и тако што је Галерија у послератном периоду слала сараднике по селима и градовима да прикупе што више дела. Зато данас Галерија баштини највећу збирку слика из 18. века које су чуване претежно у црквама и манастирима.

„Ми данас имамо преко 12.000 уметничких предмета, слика, скуптура, графика, цртежа, ордења, чак и нумизматике. И имамо чак и документарну збирку, имамо збирку нових медија с обзиром на промену и  начин уметничког стварања. Тако да та дела се чувају сва у згради. Један мали део је изложен у сталној поставци, мали део то је неких пет посто  фонда, што јесте стандард за велике музеје. Све остале у депоима који су уређени по стандардима струке, сад наравно видео надзором, алармним системима, контролом температуре, контролом влажности ваздуха. Ја мислим да би лакше било набројати кога немамо него кога имамо у колекцији. Заиста је колекција и обимна и разноврсна. Ми имамо ту срећу што имамо уметнике оне ране из 18. века као што је рецимо Теодор Илић Чешљар, као што је Kрачун, као што су уметници 19. века Новак Радоњић, Ђура Јакшић, Паја Јовановић, Урош Предић, Стева Алексић, Васа Помориша, Сава Шумановић. Значи, апсолутно нема уметника који је био заступљен у нашој националној уметности, а да у колекцији није присутан, са мање или више дела. Оно што радимо последњих година јесте да имамо једну серију која се зове 'Традиција и савремено стваралаштво' и у оквиру те серије позивамо заправо савремене уметнике да инспирисани нашом колекцијом, нашом зградом, нашом делатношћу уопште стварају уметничка дела у дијалогу са наслеђем", истиче Палковљевић Бугарски.

Занимљиво је да Матица током два века није сакупљала само књиге и слике. Данас се мало о томе зна да је део своје историјске, нумизматичке, археолошке и етнографске збирке уступила за оснивање Војвођанског музеја 1947. године.

„Ту су, углавном, портрети знаменитих личности, владара, повеље, дипломе, цеховска писма, онда графике из 18. и 19. века, литографије, фотографије, фотографије знаменитих личности, разгледнице, фотографије градова, већих и мањих места, фотографије школа, просто и тај образовни систем је био присутан, матурске табле, ту су нумизмате, карте  географске карте, планови... Просто шарена и богата је врста предмета била предата. Ако говоримо о историјским предметима, њих је стигло нешто више, око 1300 предмета је стигло из матице српске. Данас историјско одељење има преко 40.000 предмета", подсећа Чарна Милинковић, в.д. директора Музеја Војводине, који од 1992. године носи то име, и у стилу матичине ризнице поседује невероватна историјска сведочанстава.

„Ми на сталној поставци имамо преко 6.000 предмета. А међу тих 6.000 предмета се налази предмети који су за оставштина музеја Матице српске. Са друге стране, остатак предмета се налази смештено у депоима. Намера је да се искористи ова година великог јубилеја, 200 година Матице Српске, да мало више изађемо у јавност са том причом да смо и ми потекли из тог једног зрна које се касније развијало у ово што смо данас", истиче Милинковић.

Прича о Матици и њена прва два века је, заправо, најбоље огледало српске културе. Од ризнице која је на једној лађи Дунавом стигла из Пеште до стотина хиљада музејских примерака за које депои постају претесни. На прагу трећег века, у Матици која је синоним за бригу о српском језику и правопису, сусрећу се прошлост и садашњост, али се размишља и о будућности.

„Ми не скривамо да имамо амбициозне планове. Желимо да развијемо систем знања да он активира што је могуће више потенцијала које ми имамо у обиљу. Имамо велики број озбиљних људи, научника, књижевника и желимо да они осећају Матицу као своје место. У том смислу, ми осмишљавамо наше програме на дуге временске стазе и то се у Матици одувек тако радило, има једна флоскула у Матици која каже: нећемо у Матици ни почињати нешто, ако не траје барем 50 година", подвлачи председник Станић.

„Говорило се да су најтеже првих сто година, а сад можемо рећи да су најтеже првих 200. Тако да, кад је она изгурала 200, то је већ прешло на ону страну која је у надлежности неба. Тако да, мислим да је Борхес реко да 100, да то није број, да је то више знак за бесконачно. То је највише што може бити. А то Матица српска није преживела највише што може бити, него је то и дуплирала на 200. Тако да ми можемо само плести венце и честитати, и то претворити у велики јубилеј наше културе и нашега народа", закључује Бећковић.