Читај ми!

Никола Ракочевић: Позориште заслужује бољи третман, а ја само желим да играм

Глумац Никола Ракочевић, добитник награде „Милош Жутић“ за улогу Ђорђа Џандара у представи „Свети Георгије убива аждаху“, каже за РТС да му је ово признање посебно драго јер је до сада више награда добијао за филм него за позориште. Говорећи о улози која му је донела признање, избору нових пројеката и положају позоришта и филма у Србији, Ракочевић истиче да је најважније да позориште добије третман који заслужује, док за себе има само једну жељу – да настави да игра.

Глумац Никола Ракочевић добитник је награде „Милош Жутић“ за улогу сеоског жандарма Ђорђа у представи Свети Георгије убива аждаху, по тексту Душка Ковачевића, у режији Милана Нешковића и продукцији Југословенског драмског позоришта.

Гостујући у Београдској хроници, Ракочевић је истакао да му признање много значи, посебно јер је током досадашње каријере добијао више филмских него позоришних награда.

„Драго ми је што је награда дошла баш за улогу Ђорђа Џандара и за представу 'Свети Георгије убива аждаху', јер имам утисак да нисам пропустио ниједну прилику и да сам урадио све што је требало да се уради. Драго ми је да је то препознато.“

Награда која се додељује на посебан начин

Присећајући се Милоша Жутића, Ракочевић је навео да је одрастао у Белошевцу код Крагујевца и да као дечак није имао много прилика да гледа позоришне представе, посебно у Београду. Жутића је, како каже, упознао пре свега кроз телевизијску серију Бољи живот, коју је његова породица редовно гледала.

Посебно га је обрадовала честитка Жутићеве ћерке, која га је подстакла да размишља о томе шта награда која носи име једног уметника значи његовој породици.

„Поставило ми се питање како се осећа породица која има члана по коме се зове одређена награда. Како се они осећају сваки пут када се та награда додели? Нисам успео да је питам, али свакако хоћу када се будемо видели“, наводи глумац.

Ракочевић сматра да посебну вредност признању даје и начин на који се бира добитник. Жири представе гледа у матичном позоришту, у уобичајеним условима извођења, док глумци не знају да су те вечери под његовим надзором.

„Глумци који су кандидовани не знају да их посматра жири, него играју представу онако како је играју свако вече. Мислим да је то можда најправилнији могући начин“, објашњава Ракочевић.

Како публику уверити да постоје исправни људи

Говорећи о лику Ђорђа Џандара, за који је награђен, Ракочевић истиче да глумачка интерпретација није много одступила од онога што је Душко Ковачевић написао. Највећи изазов био је да пронађе уверљиво оправдање за поступке човека чија исправност код публике може да изазове неповерење.

„Када наиђемо на неког човека који је позитиван и исправан, ми имамо малу неверицу, неповерење према таквом човеку. Требало је оправдати такав лик, да људима то не буде сумњиво“, објашњава глумац.

Наглашава да је у обликовању улоге важан био заједнички рад са редитељем Миланом Нешковићем и осталим члановима ансамбла.

„Захвалан сам редитељу, целој екипи и Југословенском драмском позоришту. Мислим да ова награда једним делом припада и њима“, истиче Ракочевић.

Глума је стварање односа, без обзира на сцену

Иако је током каријере остварио бројне улоге и пред камерама и на позоришној сцени, Ракочевић сматра да суштинска разлика између филмске и позоришне глуме није велика.

Разлике су, објашњава, пре свега технолошке, док је основни задатак глумца исти, без обзира на медиј.

„Ми у позоришту и на филму, где год, производимо однос. То је оно за шта смо плаћени. Производимо однос, а редитељ ствара одређену естетику. На тај начин се ствара и уметност“, каже Ракочевић.

Додаје да се тај однос мора изградити и на филму и у позоришту, уз коришћење донекле различитих глумачких средстава.

Говорећи о избору улога после готово две деценије каријере, уз осмех примећује да му се више не нуде исти ликови као на почетку и да би данас тешко могао уверљиво да игра студента.

Ипак, критеријуми по којима прихвата нове пројекте нису се променили.

„Бирам улоге у односу на текст, редитељску идеју и људе који на томе раде. Тако сам радио и раније“, наглашава глумац.

Мало се филмова снимало, позориште мора да добије третман који заслужује

На питање да ли данас предност даје позоришту у односу на филм и телевизијске серије, Ракочевић одговара да воли филм, али да је последњих година било мало прилика за рад.

„Обожавам филмове. Није било конкурса за филм, јако мало се филмова снимало у последњих неколико година. Тако да, све и да сам хтео да глумим на филму, нисам имао прилику“, истиче Ракочевић.

Када је реч о позоришту, сматра да је његов положај тренутно бољи и нада се да ће се тај тренд наставити.

„Мислим да позориште више није у проблему, поготово у овом тренутку. Надам се да ће тако и остати, да ће бити само боље и да ће добити третман који заслужује“, поручује глумац.

Монодрама као огољен и застрашујући облик позоришта

Ракочевић истиче да тренутно има довољно улога којима је задовољан и да не прижељкује нове пројекте по сваку цену.

Посебно је издвојио монодраму Реците нам нешто о себи, чија су наредна извођења најављена за 3. и 28. децембар, а једно од њих биће јубиларно, педесето.

Говорећи о овом позоришном облику, Ракочевић истиче да монодрама за глумца представља специфичан изазов, јер је на сцени препуштен сопственим могућностима и непосредном односу са публиком.

„Монодрама је јако интересантан облик позоришта. Огољен и застрашујући, али у исто време јако инспиративан и леп“, закључује Никола Ракочевић.

среда, 18. новембар 2026.
11° C