среда, 18.11.2026, 19:20 -> 19:24
Извор: РТС, The Convesation
Научници пронашли начин да поправе оштећења срца после срчаног удара
Истраживачи су развили експерименталну терапију која би могла да подстакне обнављање оштећеног срчаног мишића после инфаркта. У испитивањима на мишевима, примена модификоване информационе РНК подстакла је умножавање ћелија срца и побољшала његову функцију. Иако резултати отварају могућност за нови приступ лечењу, неопходна су додатна истраживања како би се утврдили безбедност и ефикасност терапије код људи.
Сваке године милиони људи широм света доживе срчани удар. Захваљујући напретку у хитном лечењу, многи данас преживе догађај који би некада могао да буде фаталан.
Ипак, преживљавање срчаног удара не значи нужно и крај здравствених проблема. Оштећења могу бити трајна и повећати ризик од срчане слабости, отежаног дисања и лошијег квалитета живота.
Истраживачи су развили експерименталну терапију која би могла да промени начин на који приступамо опоравку након срчаног удара. Уместо да само штити преостали срчани мишић, нови приступ има за циљ да подстакне срце да се само обнавља. До сада је испитиван искључиво на мишевима.
Налази, објављени у научном часопису Nature Cardiovascular Research, описују како модификована информациона РНК (иРНК) може да подстакне умножавање ћелија срчаног мишића и потенцијално побољша способност срца да пумпа крв.
Иако је реч о истраживању у раној фази, студија отвара могућност да би једног дана било могуће подстаћи и срце одраслог човека да обнови оштећено мишићно ткиво.
Зашто срце тешко може само да се обнови
Срчани удар (инфаркт миокарда) настаје када је проток крви кроз коронарну артерију знатно смањен или потпуно блокиран. Без кисеоника, ћелије срчаног мишића почињу да одумиру.
Те специјализоване ћелије, које се називају кардиомиоцити, одговорне су за непрекидно стезање срчаног мишића, којим се крв пумпа кроз тело до виталних органа.
За разлику од коже или ткива јетре, срце одраслог човека има ограничену способност да надокнади оштећене ћелије. Уместо њих, одумрло мишићно ткиво углавном замењује везивно, односно ожиљно ткиво. Иако такав ожиљак помаже у очувању структурне целине срца, он не може да се стеже као здрав мишић.
Последица је да срце може постепено да слаби, што понекад доводи до срчане инсуфицијенције.
Савремене методе лечења, попут интервенција којима се поново успоставља проток крви кроз зачепљене артерије, терапије лековима и програма контролисане физичке активности, значајно су повећале шансе за преживљавање. Међутим, оне не могу да надокнаде срчани мишић који је већ одумро.
Током раног развоја срца, кардиомиоцити се деле, што омогућава раст срчаног мишића. Убрзо након рођења, већина ових ћелија код сисара у великој мери губи ту способност.
Истраживачи су испитивали да ли могу поново да покрену тај процес тако што ће подстаћи ћелије срчаног мишића да производе два протеина – Myc и циклин Т1.
Протеин Myc активира гене који учествују у расту и деоби ћелија, док циклин Т1 помаже у покретању механизама неопходних за њихово умножавање. Заједно, ови протеини могу да подстакну зреле ћелије срчаног мишића да поново почну да се деле.
Истраживачи су употребили модификовану информациону РНК како би ћелијама срчаног мишића пренели упутства за производњу та два протеина. Реч је о истој основној технологији која се користи у вакцинама против ковида 19, које ћелијама достављају привремена генетска упутства за производњу протеина на основу којег имуни систем учи да препозна вирус.
Важно је истаћи да информациона РНК не мора да мења ДНК ћелије. Уместо тога, она обезбеђује привремена упутства која се природно разграђују. Та привременост је посебно важна када је реч о подстицању раста ћелија, јер је неконтролисани раст ћелија основа настанка рака.
Шта се догодило са оштећеним срцима
Истраживачи су испитали свој приступ на мишевима код којих су експериментално изазвали срчани удар.
Модификовану информациону РНК убризгали су директно у оштећена срца мишева који су доживели инфаркт. Терапија је активирала гене укључене у деобу ћелија, подстичући ћелије срчаног мишића да почну да се умножавају.
Оно што је посебно важно јесте да је код третираних мишева забележено и побољшање функције срца.
После 28 дана, третирани мишеви изгубили су мањи део способности срца да пумпа крв него мишеви који нису примили терапију. Такође су имали више срчаног мишићног ткива.
У дужем експерименту, побољшање функције срца било је уочљиво и 12 недеља након терапије.
Ови налази указују на то да би привремено активирање механизама за раст могло да помогне у обнављању дела функције срца изгубљене услед оштећења.
Међутим, терапија није доследно смањивала количину ожиљног ткива. То указује на то да побољшана способност срца да пумпа крв не значи нужно и да је оштећено мишићно ткиво у потпуности замењено.
Један од најважнијих налаза односи се на безбедност. Протеин Myc снажно регулише раст ћелија, а повезан је и са настанком рака када његова активност постане неконтролисана.
Опрез због неконтролисане деобе ћелија
Широка активација протеина Myc и циклина Т1 у целом оштећеном срцу могла би да буде опасна. У једном експерименту, код неколико мишева развила се тешка болест или су угинули.
Ограничавање активације на мању област срчаног мишића око места првобитног оштећења довело је до знатно повољнијег исхода.
Налази указују на велики изазов: истраживачи морају да пронађу начин да подстакну деобу ћелија срчаног мишића, а да притом не изазову неконтролисани раст ћелија у другим деловима срца.
Охрабрујуће је то што током периода праћења, наведеног у студији, код мишева који су примили локализовану терапију нису уочени тумори. Ипак, биће неопходна дуготрајнија истраживања како би се утврдила безбедност овог приступа.
Први корак у регенеративој кардиоваскуларној медицини
Постоје значајне препреке пре него што би овај приступ могао редовно да се испитује на пацијентима. Још није доказано да терапија може да обнови оштећено људско срце.
Истраживачи морају да утврде како да безбедно примене терапију, одреде одговарајућу дозу и провере могуће компликације, попут поремећаја срчаног ритма и неконтролисаног раста ћелија. Ипак, ови налази представљају важан напредак у регенеративној кардиоваскуларној медицини.
Деценијама је након срчаног удара главни циљ био спречавање даљег оштећења и помоћ преосталом срчаном мишићу да ефикасније обавља своју функцију. Ово истраживање указује на другачији циљ – обнављање дела мишићног ткива које је већ изгубљено.
Уколико будућа истраживања покажу да је овај приступ безбедан и ефикасан код људи, лечење срчаног удара једног дана могло би да подразумева не само поновно успостављање протока крви већ и давање срцу упутстава неопходних да само поправи настала оштећења.