Од Шумадије до Харварда – пут српске сликарке до једног од најпрестижнијих светских универзитета

Некадашња ученица Шесте београдске гимназије, Марија Драшкић Бранкацио, напустила је архитектуру како би се посветила сликарству и уметности снова. У разговору за Први програм Радио Београда, у емисији Магазин на Првом, открива како је "сахранила" своју инжењерску каријеру да би пронашла слободу у Сент Луису.

"Схватила сам да је та средина много сличнија Србији на разне начине и да ја могу отприлике негде у свету да нађем још неки дом", објашњава Драшкић Бранкацио своје почетке у Сент Луису, где је захваљујући стипендији и подршци једне америчке породице завршила архитектуру.

Након завршеног факултета, Марија је почела да ради у струци, али је убрзо осетила да је архитектура професија која не оставља простора за друге љубави.

"Постоји изрека да је архитектура као љубоморна жена – не да ти да имаш никакве љубавнице. А ја сам неко ко има много љубави. Волела сам да сликам, да певам, а архитектура ми није давала довољно простора. Схватила сам да немам времена ни за свог супруга", искрена је уметница.

Иако јој недостаје рад у колективу и тимска енергија коју носе велики архитектонски пројекти, Марија истиче да је највећа добит овог преласка сазнање да је промена смера легитиман животни избор.

"Дуго сам веровала да је гурање једне исте приче до краја прави начин живота. Моја велика лекција је да је, ако нешто не иде или постоји отпор, у реду узети корак назад и предомислити се. Схватила сам да је одустајање сасвим једна победничка могућност", објашњава саговорница.

Данас је њена главна професија сликарство, а процес стварања уско је повезан са дневником снова који води. Њена слика "Сусрет у шуми" директан је пренос визије из сна на платно, али тај процес није тренутан. Њен уметнички израз специфичан је по употреби флуоресцентних боја и техници која омогућава постојање "две слике у једној".

"Постоји једна слика која се види на дневној светлости, а онда потпуно друга или скривена слика када се укључи посебно осветљење. Тим методом могу да прикажем магију живота, јер је за мене то главна тема. Све што видимо је само један начин гледања на свет, а он носи толико скривених порука и митских слика", објашњава уметница.

Поред ликовне уметности, Марија је дубоко посвећена музици. Са супругом Николасом, кога је упознала на свирци, основала је бенд "Сапатник". Њихова музика је необичан спој балканског фолклора, ритма и блуза, фанка и џеза.

"Наш пут је почео тако што сам ја донела српску музику својим пријатељима Американцима. Они су то интерпретирали на свој начин, доносећи призвук фанка и џеза. Научила сам да свирам гитару и синтесајзер, и почела да пишем своје песме на српском језику", каже Драшкић Бранкацио.

Њена академска радозналост одвела ју је на Харвард, где је уписала мастер студије из проучавања религије. Упркос успесима у Америци, Драшкић Бранкацио наглашава да је сва магија коју ствара потекла са породичне дедовине у Шумадији.

На питање ко је Марија, каже: "Ја сам и тај архитекта који је напустио архитектуру, и сликар који је то касно открио, и музичар, и дете Србије, из села и града – све то заједно. Надам се да сам неко ко доприноси већој љубави у овом свету", закључује Марија Драшкић Бранкацио у разговору за Магазин на Првом.