Између Вермера и Атељеа 212: изложба слика Љубе Милуновића која спаја уметност, позориште и лично искуство

Поставка изложбе у Галерији РТС-а обухвата радове настале у протеклих пет деценија. То су слике, пастели, цртежи. Како сте их одабрали?

– То звучи. Пет деценија, пола века. Мало је страшно. Имао сам доста проблема јер нисам водио уредну евиденцију. Онда, жао ми је што неки људи ми нису изашли у сусрет да изложим неке слике, а неке су слике у Берлину и тешко ми је било за транспорт. А онда сам копао по неким својим блоковима и оно што сам прибележио, па сам отприлике скупио оно што сам могао, али мислим да ће бити у реду.

Нашао сам и први цртеж из 1970. године, у ствари нека скица за аутопортрет. Нисам га видео 40 и кусур година, па ће и то бити изложено. Није ми било лако. Морао сам да идем на разна места. Рецимо, Зоранов портрет је у Зајечарском позоришту.

Отприлике сам одабрао неке радове по годинама. Нисам бирао по стилу, него онако. Можда има разлике пар година између неких слика, можда пет највише.

Годинама сте радили као сликар у Атељеу 212, отуда портрети које помињете чувених глумци и редитеља, Зорана Радмиловића, Муција Драшкића и Петра Краља. Ту су и плакати. Како се сећате тог периода?

– То је мени овако матором, да кажем, изгледало врло романтично. Било је потпуно другачије. У то време позориште је било као једна велика породица. Имали смо „велику маму“, госпођу Миру Траиловић, која је водила рачуна о свима нама. Она је заиста била мајстор да одабере људе и тачно је знала колико ко може и шта да уради.

И дружили смо се. Имали смо много више времена, вероватно зато што нисмо имали Гугл или чувени телефон. Све се одвијало у позоришту. Једна од креативнијих просторија у тој згради је био бифе. Ми смо то звали „Бифеље 212“. Ту се све дешавало, и неке нове идеје, и да не кажем свађе, хајде, рећи ћу, креативне свађе.

Заиста је било једно потпуно другачије време. Било је пуно разних идеја. Ту су седели у том бифеу, некад смо седели до пет ујутру. Брана Црнчевић је био редован, Михиз је био стални, њега смо звали Деда. Борислав Пекић је навраћао често, Боба Селенић, Душко Ковачевић као млади писац.

Ту су биле неке невероватне приче. Ја сам само ћутао и слушао јер сам био много млађи и те приче нисам могао нигде ни да чујем, нити да прочитам. Било је јако забавно. Радило се пуно. Понекад помислим да сам могао више слика да направим, али не, то позориште ми је заправо помогло да гледам неке ствари из другог угла.

Мењали сте начин рада, технике, теме. Једино од чега никада нисте одустајали, то је фигурација. Како бисте назвали свој стил?

– Може да се каже да је неки поетски реализам углавном, али имам и неке слике које мало, што кажу, миришу на метафизику. Са том фигурацијом сам раскрстио још у средњој школи. Шездесетих година је био у моди енформел. Сви моји другари из разреда и школе су се бавили енформелом, како је то нешто ново, како се ту раскрстило са неким класичним сликарством итд.

Ја сам кришом у кући сваког викенда, пошто једино суботом поподне и недељом нисмо били у школи, пробао да правим тај енформел и мени то није било никако, некако није ми, нисам се примио.

Често на вашим радовима користите препознатљиве цитате из историје уметности, најчешће Вермера, Мондријана, Паола Учела. Како то уклапате у неке своје визије које имате?

– То су нека моја размишљања, конкретно она Вермерова слика која се зове Алегорија сликарства, ја мислим. А прочитао сам негде да је Пит Мондријан написао да он жели да наслика ништа. И ја мислим да је успео у томе. То су неки квадрати у разним бојама, овичени црном бордуром. Нисам био бесан, него сам размишљао о томе. Та слика се у ствари зове Крај слике да ли је завршена слика или је крај слике као слике. Просто сам морао то да на сликама.

А био сам опседнут Вермером још као средњошколац, јер мени је то врхунац тог сликарског заната и уметности праве. И успео сам тек из трећег пута да је видим у Бечу, у галерији. Два пута сам ишао, није била у музеју. Толико сам био срећан трећи пут кад сам је видео уживо, што би се рекло.

Као и сваки уметник, вероватно већ размишљате о вашем новом циклусу, па какав ће он бити?

– Не знам, ја слушам себе и трудим се да максимално будем прво поштен према себи шта ћу тога насликам, па шта год то било, да ли пејзаж, да ли нека фигура, да ли нека моја машта или неки мој доживљај који преточим у неку слику и неку причу.

Позивамо се љубитеље уметности да дођу у среду у 19.00 у Галерију РТС-а и уживају у вашим сликама.