Матија Бећковић: Вера у поезију не престаје и ниједна реч не пропада и ниједан стих прави и велики није умро

Готово три деценије се дружите са читаоцима Ваше поезије на Песничкој вечери у Звездара театру која је као и увек хуманитарног карактера.

– У време кад се говори да је време поезије прошло и да су песници отпевали своје, одједном се појављује једна публика, љубитељи, читаоци поезије који долазе да слушају само речи свога матерњег језика. И сваки пут некога тим новцем, најчистијим који постоји на свету, који дају љубитељи поезије, помогнемо нешто и некога који је у некој невољи.

Овог пута ћемо дати за цркву на гробљу у Колашину. Да не причам ко је све тамо на том гробљу, али тамо ће да се подигне црква на ливади коју је опет неко дао за своју душу. Да се ту подигне црква за душе које тамо леже.

Недавно су објављене две Ваше нове књиге и представљене су у Матици Српској у Новом Саду. Да кажемо прво нешто више о песничкој збирци Нигде никог немамо куд у којој су песме, како је критика рекла, на неки начин и сведочанство и опомена.

– То је нека најкраћа дефиниција нашега данашњега положаја. Не само нашег, него целога света. Тако да је довољно да се загледамо у тај наслов па да знамо све о чему је реч. Оптимизам је обавезан. Рачунају многи да ћемо нестати, али ако буду рачунали као што су до сад рачунали, нећемо нестати никада.

Још једна књига је промовисана те вечери. То је књига Мој друг Ђидо. Ви сте заправо написали меморско штиво посвећено Миловану Ђиласу. Дружили сте се готово 30 година, упркос идеолошким и политичким разликама.

– Јесам. Тридесет година смо се дружили, а 30 година после његове смрти ја сам написао књигу Мој друг Ђидо. То је можда први пут да је неко са ове друге поражене стране назвао другом некога са оне победничке.

Довољно се опет загледати у тај наслов па видети да је реч о помирењу и да је реч о једном човеку који је назван херојском личношћу, кога је савест натерала да се побуни против тиранина. То је јединствена појава у нашој модерној историји, а он је мене изабрао за свога пријатеља и друга.

И мада је он имао 60, а ја 30 година, ми смо били сабраћа и он је знао зашто је мене потражио још онда. Ја сам тога постао свестан много касније. То је била његова замисао и он је био тај који је рачунао да ћу једног дана написати ту књигу чије мото, Јејтсови стихови: Мржња ума, гора је од сваке друге, од странчарења се клони као од куге.

Да се присетимо ваше чувене поеме Кад будем још млађи. Ближи се Нова година, шта бисте нам саветовали? Како да ми у следећој години будемо сви још млађи?

– То више није никакав проблем и то нико више не сматра неком досетком или хумором, него свако може да сам одлучи да ли ће бити стар или млад. Било је некада нешто свето и нешто профано, а сада триумфује профано и свакодневно.

Али, поезија остаје прва жеђа српског народа, како је рекао Винавер, или оно што је рекао Његош: Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете, или оно шта је ово друго до општега оца поезија. И вера у поезију не престаје и ниједна реч не пропада и ниједан стих прави и велики није умро, и ниједна реч није рођена залуду и не може умрети. Иако привремено умре, увек ће се родити неко који ће поново оживети.