Књижевница Теа Обрехт, рођена Београђанка која је ушла у антологију најбоље америчке кратке приче

Како ти се свиђа Сајам и све ово што овде видиш?

– Сајам је феноменалан. Ово је први пут да сам дошла на Сајам. Нисам имала прилику да дођем раније и стварно сам комплетно одушевљена. Толико људи, толико читалаца, стварно је готивно видети колико људи у ствари чита и има интерес за књиге.

Ниси била у Београду пет година, какви су утисци о твом родном граду?

– Живим у Вајомингу ових дана. Живела сам дуже времена у Њујорку. То је диван град, али ја сам рођена у Београду. Много се променило у задњих пет година, колико нисам била овде током ковида и неких других ствари. Ствари које су феноменалне у Београду су и старе и нове.

За роман Тигрова жена добила си престижну Оринџ награду, али ниси стигла да роман промовишеш у Београду. Кажи нам нешто и о самој награди, а и о роману.

– Оринџ награда се сад зове The Women's Prize. Променили су име неколико пута. Кад сам је ја добила, је још увек била Оринџ. То је најбоља књига коју је написала жена ауторка на енглеском језику. То је роман који се догађа на овом подручју и прати младу докторку која покушава да расплете живот свог преминулог деде од неких прича које је он причао током целог свог живота о свом детињству.

На Сајму књига представила си и свој нови роман Унутрашњост. 

– Књига прати водича камила са ових подручија који заврши на Дивљем западу. Базирана је на истинитој причи и вестерн је, Дивљи запад у великим количинама. Живим на Дивљем западу, живим у Вајомингу, и мене јако занимају те приче. Приче о људима који су некако споредни у историји, и који су ту за велике моменте историјске, али нису део њих.

Занимљиво је да су твоје приче ушле у антологију најбољих америчких кратких прича. О којим причама је реч и колико ти је значио тај успех?

– То је стварно било неочекивано и једно и друго. Кад се то догодило била сам јако млад писац. Кроз те антологије сам учила о америчким писцима. То што сам завршила међу њима је стварно било невероватно.

Ушла си међу 20 најбољих америчких писаца млађих од 35 година. То ти је био велики подстрек за даљи рад?

– То је листа коју је правио Њујоркер часопис који је тада бирао 20 књижевника који су млађи од 40 година и за које они мисле да ће имати каријеру као писци. Каријеру у књижевности. Била сам најмлађа на тој листи. Тигрова жена још није била објављена кад су ме ставили на листу, и то је мени било просто невероватно.

Поред вредних награда и признања у Америци, Теа је добила и једно наше, новоустановљену награду Удружења Адлигат и Удружења књижевника Србије.

– Много ми значи. Награда је „Луна Вирино“ и то је исто била неочекивана част. Да добијем награду на овом подручју је стварно сан.

Да ли можеш да упоредиш живот у Београду и живот у Америци где већ годинама живиш?

– Живим у градићу од 9.000 људи, који је на 55 миља од Јелоустона. Према томе, живот тамо је сада јако, јако другачији него овде. Живим у дивљини.

Како би гласио твој животни мото?

– Мој животни мото је вероватно само полако. Само полако и у животу и у писању.