Милка Кнежевић Ивашковић: Роман „Таракан“ написала сам када ми је син купио машину за прање судова

Како замишљате идеалног читаоца своје књиге?

Идеални читалац моје књиге има између осам и 88 година, воли да чита, то је битно, није буквалиста и љубитељ је фантастике. 

Због чега мислите да ће тинејџери, као примарна циљна група, читати Вашу књигу?

То су ме многи питали. Имам већ реакцију пар тинејџера. Мени је то била циљна група, зато што овде, у домаћој литератури, нема тог жанра за тинејџере. Чини ми се да је већина те литературе која се данас овде налази, што од страних, што од домаћих аутора, некако се односи потцењивачки према тинејџерима, као да нису довољно зрели, као да им треба све сварити, да не познају симболику и метафору. Мислим да ће читати зато што сам ја сазревала као писац на Стивену Кингу и видела сам шта је оно што је мени занимљиво. Сви смо ми у души тинејџери, неки смо рециклирани. Мислим да јесте за тинејџере, али и за одрасле, с обзиром и на време које је назначено у роману, 1988. Тинејџери који су прочитали, њима се књига веома допала и они мало старији су се вратили уназад. То је време њиховог одрастања, па су се мало подсетили неких ствари, а сама прича, мислим да је интересантна и тинејџерима и старијима. У суштини, ја сам желела да напишем књигу коју бих ја волела да прочитам.

Како сте тинејџерима дочарали ту 1988. годину? Да ли је то уопште био циљ?

Ја сам желела да избегнем период потпуног краха нашег, оне тешке деведесете. О томе се превише писало. Хтела сам да изаберем неки период који ће да буде лепршавији, мање тескобан. Наравно, то не може да се избегне зато што је 1988. године било у назнаци шта ће да се дешава. Хтела сам да их упознам са музиком и филмовима тог времена, са начином живота који је заиста био другачији него сада, што не значи да сам ја болно патетично носталгична за тим временима. Једноставно да им дочарам како је било некад и мислим да је то прилично разумљиво.

Откуд баш та реч „таракан“? У претрази на Гуглу се појављује само један град у Индонезији.

Сад кад изгуглате „таракан“, прво изађе наслов моје књиге, па онда град у Индонезији, али ако га укуцате на ћирилици, претрага даје мало боље резултате. Ја руски не говорим, али ми се допао идиом таракани в голови или „бубашвабе у глави“. Таракан је заправо бубашваба, али идиом „бубашвабе у глави“ је нешто као „бубе у уху“, неко лудило, па сад како се протумачи. У књизи се види да то јесте инсект, али је такође и врста лудила.

Да ли је књига ближа реалности или фантастици?

Па сам догађај јесте фантастичан, ако гледате онако споља, као први утисак, али поента је у међуљудским односима, у сазревању неког ко има 14 година, јер је написан у првом лицу из угла 14-годишњака, па више нагиње фантастици са елементима хорора.

Детаљно сте описали Косанчићев венац, а споменули сте и друге делове Београда. Колико сте романом желели да очувате сећање на престоницу која се мења?

Желела сам. То опет не значи да сам патетично носталгична и да идеализујем прошлост и град какав је био. Ми смо живели 20 година на Косанчићевом венцу, моји синови су тамо одрасли. Ја нисам никад била нарочито везана за Косанчићев венац. У тој књизи има нешто од мојих утисака из времена док сам тамо живела. Тај један мрак, једна микроклима, неке специфичности којих нема у другим деловима града. Књига је имала радни наслов „Чудни догађаји на Косанчићевом венцу“, па је преименована у „Таракан“. С обзиром на то колико је то један необичан део града који сведочи о настанку самог Београда, тамо је све могуће и заиста је било веома чудних ситуација које су у домену реалности. Ја сад живим на Врачару и тај ефекат чудности не постоји тамо.

Ко вам је највише помагао приликом писања романа?

Мој син Стефан, који је дизајнер корица. Има једна анегдота. Вршен је притисак на мене да ја напишем књигу која ће се бавити нечим као што се бави ова књига, да буде фантастика, да има елементе хорора. Ја сам се у томе опробавала у причама, али никад нисам написала роман. Онда сам ја, мислећи да ја то не могу да напишем, уосталом, ушла сам у неке озбиљне године, када се подразумева да пишем неке љубиће за читање на плажи, ја сам се опирала тој идеји. Мој главни изговор је био, немам времена, ето пола дана проведем у кухињи, перем судове сатима, кувам и спремам, цркла нам је машина за прање судова и мој син је рекао, већ револтиран баналним изговорима, ја ћу да ти купим машину за судове, ако обећаш да ћеш да напишеш тај роман. Шта ћу, куд ћу, он ју је купио, ставио ме пред свршен чин, ја сам села и кренула да пишем и то се одједном разбуктало као трака. Он је био од велике помоћи у истраживачком раду о Косанчићевом венцу. Нисам ја могла тамо да пишем којешта, то је морало да се поткује. У принципу, мени је породица увек подршка, никад се нису бунили шта сам писала и како сам писала, али у овом случају, мој старији син је био највећа подршка.

Деца су позната као врло оштра и директна публика, јасно кажу шта им се свиђа, а шта не. Због чега сте се определили да будете дечји писац?

Ја у ствари нисам дечји писац. Ја сам почела своју списатељску каријеру касно, у четрдесетим годинама, тако што сам написала књигу која је требало да буде књига за децу, зове се „Велико дрво“, а то је једна прича коју сам ја својој деци причала током бомбардовања да бих их смирила и успавала. Међутим, ја сам погубила нит причајући ту једну причу и онда се млађи син, који је тада имао свега четири године, изнервирао и рекао што више не запишеш то, него не знаш више где си стала и куд си кренула и онда сам ја то записала. Тај рукопис је, без мог знања, мој супруг однео издавачу са којим је сарађивао. Издавачу се много допала и та књига је наводно за децу и била је предложена да уђе у обавезну лектиру, али ни она није сасвим за децу. Имам још један тинејџерски роман који се зове „13 - једно сећање на седамдесете“. Ван тога нема ничега за децу, осим кратких прича које сам слала на конкурсе за Радио Београд, па је тако једна прича 2006. године однела победу на том конкурсу, па се емитовала целе године. Веома је тешко писати за децу. Мени је много лакше кад напишем и трилер и хорор и фантастику и есеје, али приче за децу, тешко је јер захтева од аутора да се врати у неки период у којем можда разуме сам себе, да постане поново дете, да пише стилом и речником који је прилагођен дечјем разумевању. Тако да не, ја нисам дечји писац, иако сам ту била прилично успешна, али мало нагињем више неким другим стварима, да пишем неке озбиљније ствари.