Драган Лакићевић: Чувај се, али се не плаши

Драган Лакићевић је и дугогодишњи уредник у издаваштву – од 1979. у издавачком предузећу „Рад“, а готово тридесет година уредник Српске књижевне задруге, у којој је од 2009. године главни уредник. Приредио је много књига, едиција и антологија. Добитник је више књижевних признања: Вукове награде, Књижевне награде Политикиног Забавника, награда Златни Јеж, Витез од Чарапаније, „Змај Огњени Вук“, „Марко Миљанов“, Кочићево перо, „Милан Ракић“, „Бранко Ћопић“, „Јелена Балшић“ итд.

Већ недељама су нам две теме најважније: епидемија и изолација. За неке страх и самоћа. А за Вас?

– Свакога су се дотакле и те две теме и та осећања. И страх и самоћа су људска осећања, и не треба им ништа замерати... Ја, међутим, нисам сам, већ са другима, и онима који су сада недоступни или удаљени. Притом, мислим на многе: пријатеље, чланове Српске књижевне задруге, писце, читаоце – Задругине и моје – понекад нису исти... У овој ситацији треба се јавити понеком – коме се одавно нисмо јавили, питати га како је... Прочитати стару причу или књигу, па то јавити њеном аутору... У изолацији је најсрећнији онај који може да чита. Мислим да ме то умногоме спасава у промењеним условима живота. И ко понешто ради, за себе или за друге. Рад је лековит. Ближњима кажем: Чувај се, али се не плаши! Чини ми се да тако и ја поступам.

Академик Матија Бећковић вас сврстава међу писце који су Ћопићеви синови, због оптимизма који поседујете. Да ли сте и у овој ванредној ситуацији оптимиста?

– Радо спадам у Ћопићеве посебне поштоваоце и познаваоце. На њему сам одрастао. Бити његов следбеник, међутим, тешко је. Био је то посебан дар. Непоновљива је његова мудрост, духовитост... Он jе споља био оптимист – хумором и ведрином, лепотом човека и живота. Али је дубока тама стајала у позадини његовог живота и схватања света. Показују то и његове последње речи о 'лијепом и страшном свијету'... Ја бих се усудио да себи припишем нешто од хришћанског оптимизма и духа нашег епског песништва, најпре Његоша... Сетите се, децо, Његоша.

Ви сте главни уредник Српске књижевне задруге, која је упркос бројним тешкоћама, успела да опстане и одржи висок ниво постављених критеријума. Како је у Задрузи током овог ванредног стања?

– Ако је ико, Српска књижевна задруга се нагледала ванредних стања, ратова и страдања, као и свако ко дуго живи и добро памти... Како, ових дана, не ради саобраћај којим се долази на посао, а улицом Краља Милана где је славна Књижара СКЗ нема пролазника, и ми 'радимо од куће'. Читамо, преводимо, лекторишемо... Књиге се могу наручити онлајн. Одржавамо везе са члановима и ауторима, надамо се бржем нормализовању живота и послова. Утешна су сазнања да се, у данима епидемије и изолације више читају добре, управо Задругине књиге – старије и новије.

Причали сте ми да Вам је један наш човек у Канади рекао како замишља да сви у СКЗ носе штапове и шешире! Шта је од духа прошлости остало у модерном времену?

– Нешто од старог господства и у опхођењу и у језичко-графичкој култури књига чува СКЗ у свим временима... Правила СКЗ, донета приликом њеног оснивања, 1892. године, и сада су на снази, као статут ове старе установе. Колико год је могуће, ми се држимо традиције наших великих претходника, а у издањима из досадашњих тринаест деценија, видимо узоре и мерила. У та стара Правила и програмска начела спада и разумевање и прихватање новог и модерног. Закаснићемо једино у електронском издаваштву – СКЗ има одвећ велико поштовање према књизи штампаној на хартији, па и сад верујемо да ће тај вид издавања и читања опстати, због природе човековог ока и природе уопште.

Тренутно нема промоција, све је онлајн. Да ли сте размишљали о промоцији књига посредством интернета?

– Промоције које већ четврт века одржавамо четвртком у СКЗ наши медији су прилично запоставили или сасвим напустили, иако смо те књижевне матинее измислили пре свега за медије, и донедавно смо били релативно добро праћени. Шта се сада догађа, није лако објаснити – треба питати уреднике културе у медијима, најпре у новинама. Мени, човеку из прошлости, највише недостаје дневна – новинска, радио и тв-критика књижевности. Био је то важан сегмент културног живота. Коме је било потребно да то укине, не бих знао... Немам ништа против онлајн књижевности, па и промоције, али припадам духу трајности: чувам исечке из новина, часописе, штампане ствари, аудио и видео записе важних емисија, промоција, разговора. Ја сам, ипак, књижевник.