Александар Јерков: Не видим никакав креативни изазов

Поред академске каријере, Александар Јерков био је уредник листа Студент, затим главни уредник Видика, главни и одговорни уредник Издавачког предузећа „Просвета“, уредник „Платоа“ и главни уредник „Моно и Мањане“, у којој је руководио израдом Велике енциклопедије „Ларус“ у пет томова, а био је и члан редакције још неких часописа.

Књижевну критику професор Јерков пише и објављује од 1977. године, а учествује редовно на скуповима и у научним пројектима у земљи и иностранству. За студију Од модернизма до постмодерне добио је награду „Јединства“ за књигу године, за Нову текстуалност награду за књигу године „Октоиха“, а за Смисао (српског) стиха: Само/оспоравање додељена му је награда за критику „Ђорђе Јовановић“. Награду „Милан Богдановић“ за књижевну критику добио је 1993. године.

Како пандемија коронавируса може да утиче на уметност, посебно на књижевност?

Има нечег посебно гадног у овој слици пандемије, премда би мало ко смео да се изненади што се она појавила. Ево вам једне мале историјске паралеле: сифилис крајем деветнаестог века и сида крајем двадесетог, шпански грип после Првог светског рата и пандемија короне данас – све изгледа као да је потпуно пресликано, са растојањем између страхова и зараза од по сто година. Са цунамијем, потопом који смо у својој бешћутности превидели, са миграцијама у којима смо се понекад зачудо и добро држали, и сад са овом заразом, човек помисли као да живимо усред библијских времена. Само што не настаје моћно предање и нема књижевне моћи да се то обликује.

За разлику од античке и средњовековне куге која је оставила баш такав, дакле моћан траг и у књижевности и у сликарству, ни сифилис ни шпански грип нису обележили уметност. О сиди је писано, али уколико је пре свега потресне, а не имагинативне текстове могућно оцењивати у домену књижевности, можда су најбољи дневници оболелих. Као да се печат ове заразе није примио у књижевној имагинацији, више се књижевност отворила за стварну патњу. Скоро да сам уверен да ће то бити случај и са овом пандемонијом. Феноменални ужаси Егона Шилеа, којег је шпански грип животно дотукао, везани су за слом бел епока и страхоте рата, тако је и са другим експресионистима. Болнице наше деликатне и моћне Надежде Петровић, једнако страдалне, пре су залеђа ратних стратишта него тифусишта. Тако нам преостају тифусари у прози Добрице Ћосића – то су његове боље странице, о којима се у време објављивања Времена смрти водила озбиљна критичка дебата, или у партизанским филмским епопејама, а то и није богзна шта.

Печат на књижевној имагинацији оставила је индивидуална и породична патња, романтичарска туберкулоза и смрт деце. Деца Вука Караџића која умиру и породица Змајева у Ђулићима увеоцима, да нема моћне симболике Његоша и Бранка Радичевића, биле би најпотресније слике болести у српској књижевности. Има стих Црњанског у Стражилову – 'знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно' – који је толико симболичан и моћан, да цела једна књижевност вреди само зато да се нешто тако добро напише. Не могу да кажем, деловаће некоме безосећајно а није тако и не треба тако да буде, но ко се овог пролећа на данашњи, пандемонијски начин закашље ружно, видеће овај свет много боље ако му стихови Радичевића и Црњанског буду излазили из болесних плућа заједно са последњим дахом. Истовремено, ко није потресен у слици и Црњанског у болници, и Андрићеве плућне болести која их је у болници спојила, пропалог завереника са пропалим ратником? Има тренутка у књижевности који су бољи од свега, па је такав и овај сусрет. Ко воли књижевност, све би дао да је могао да му присуствује и не би носио маску. Рак Кишов, који је себи навукао на плућа не само пушећи Голоаз него и пишући једну страшну причу, Енциклопедију мртвих, и рак плућа Борислава Пекића, који је управо хтео да пише роман Метастаза, то је онај књижевни свет у коме сам, надајући се бољој здравственој судбини, пао и ја као млади критичар и тако, у таквим сенкама и са величинама које су одредиле живот који је у најбољем већ прошао, волео књижевност.

Ова помама од пандемоније делује претеће и одвратно, а некада и смртно смешно док читам шта се данас пише и говори. Колики је понор књижевне недостојности понеког низа приземних записа, дневника короне, једва мало бољег од изјава недостојника на високим позицијама који би да нам све објасне или се у позадини кезе како је то најсмешнији вирус. Ништа није смешно у томе што оволико пре свега старих људи, после свега што су овде проживели, мора да дочека још и овако неправичну и усамљену смрт.

Да ли ограничено кретање или изолација могу бити креативни изазов?

Можда је креативни изазов када сломијеш ногу и мораш да будеш у кући, не знам, волео бих да то не проверавам. Можда је креативни изазов и када покушаш да срушиш неки режим, па седиш у затвору и рецимо као херој и убица Гаврило Принцип пишеш нешто што можда и није баш његова поезија. Мени је креативни изазов када судбина додели да се са Гораном Петровићем човек нађе у истој марбуршкој самици у којој је био Андрић, или кад Павић пише Плаву џамију као да држи Проклету авлију у руци, или кад тако јетко обликује причу о смрти Милоша Црњанског.

Има неког болног изазова и када се после много година неко сети Славише Николина Живковића, дође и до мене и направи цео програм и сними све нас који га књижевно и пријатељски памтимо, и онда одмах умре, као што је то учинио Зоран Пешић Сигма, први добитник награде са Славишиним именом. Смрт је, ко би умео да пише, заиста изазов.

У овој параноји прво потцењивања, од Италије до Британије, од Њујорка до Београда, а затим увођења карантина готово као провере елемената државног удара, не видим никакав креативни изазов. Уосталом, погледајте само шта су Агамбен и Жижек већ стигли да напишу. Први пре свега види своју кардиналну тему голог живота, други своју опсесију да тријумфује социјализам. Да их човек обојицу упита у свој тој хистеричној потреби да се одмах огласе својом привидно филозофском мишљу, да ли могу да мисле о ономе што је појава, а не увек и упркос свему о ономе што је њихова опсесија. За одговор уметности је наравно прерано, али ако ковидни печат буде страдање једног изванредног ликовног ствараоца који је корону добио док је правио споменик једном убијеном премијеру, онда је тај симболички печат мени превише. Рекао бих му, старом пријатељу, кад оздрави, да направи неки сломљени Кановин постмиленијарни кип. Јер негде упркос свему и због свега мислим како постоји нешто нежно у лепоти што нас у коначном исходу једино и везује једне за друге. Нешто толико нежно да се никада не сме оштетити.

Може ли читање књига/гледање филмова да буде заштита и лек, под условом да човек може да се усредсреди на оно што чита/гледа?

Ја мислим да сам, уколико ово уопште објавите, већ тако ефикасно разјурио ваше читаоце да већ на ово питање могу да одговорим како год ме воља, нико неће ни видети шта препоручујем. А препоручујем, наравно, Камија и Пекића, два највећа писца заразе у двадесетовековној књижевности. Већ сам то негде рекао, заразите се читањем и Пекићем, али признаћу да када се у Торину, у којем је моја ћерка, током једне недеље утростручио број оболелих, то је чак и мени тешко ишло, више сам слушао разна предавања из историје уметности и филозофије, него што сам читао.

Иначе, био сам у Торину и Бергаму првих дана марта, али то што је била претња ми је било и остало далеко и неважно. Читам додуше професорске ствари, посебно једну одличну књигу коју је препоручио Пјер Адо. Сам Адо је врхунац до којег се може уздићи један професор. Ако сте читали овог сјајног професора Колеж д Франса, вредеће вам и једна књига до које он држи, постхумно објављене студије Волкеа Филозофија као лијечење душе. Уопште се нисам сећао шта о његовом погледу на стоике полемички каже Рајс којег сам читао пре три деценије.

Успут сам на интернету набасао на сјајног Габора Бетега и његове студије о Хераклиту и античкој космолошкој визији, а у инбокс ми је пристигла и стара студија Детјеа и Вернана о метису, оној домишљатости која није сама мудрост али је више од сваког сналажљивог лукавства и подвале. Или бисте да са мном читате песничку молитву Драгана Бошковића Урстин, лако ћете наћи овај самиздат на нету.

Док умиру епископи, са кашичицом или без ње, док се пред олтаром деру океј, баш тако један завршава не нарочито разумну проповед са океј, кад се и вера која таман да уздржи у Црној Гори одједном покаже наличје, мени се чини како овај вапај угарског имена бога последњег Србина католика, још од црногорских Бошковића макар не био ту и Ругијера, може да нас спасе, да проговоримо језицима које смо изгубили и истинама којих смо се одрекли. Колико сам далеко од вере и цркве, највише што се уз респект према историји културе може бити, још сам даље од сваког панка, па опет ми је ова песничка панкереска мистика блиска као да се тако пише све што никада не бих рекао а мора се рећи, баш мора.

Јутрос сам добио тихи вапај једног другог одличног песника који је, захваљујући карантину који не брине о сваком грађанину, остао без средстава за живот, што јесте потресно. Какав је то уопште изазов за имагинацију? Тојнбијевска камџија напретка? Фукоовка раселина у поретку дискурса? Ма хајдете, молим вас. Тражим макар само мало поштовања за живот као такав, без Агамбена и Жижека, али и без Јеркова који би вам већ све рекао шта може у књижевности, макар српској. Тишина!

Шта ако „пукне", ако се сруши интернет док смо у овој изолацији?

Већ сам потрошио сав простор који сте ми љубазно понудили. Једва чекам да пукне интернет и да сви осетимо колико смо сами. Ко буде писао у том часу своју последњу реченицу, нека напише: искључите ме!

Да ли сте оптимиста у овој ситуацији?

Како не бих био оптимиста. Објавио сам својевремено превод књиге у којој се помиње један Јапанац који је преживео Хирошиму и брзо, возом, отишао у Нагасаки. Преживео је и њега. Сад сам читао о некој жени која је имала сарс (прави, не музичку групу која нас забавља својим симпатичним трабуњањем) и сада је добила корону, наравно да је и њу преживела, као и она Италијанка од сто две године. Верујем да увек може да се нађе још неки нови вирус, премда онај Јапанац није стигао да добије и једно „атомска слева“ – тако су нас вежбали у оној бесмиленој ЈНА – у Владивостоку, на који је Макартур хтео да баци једну, од за Совјете већ планираних 11 бомби, али му Труман није то дозволио да Макартур који ће ускоро наћи свој макартизам не би постао популарнији од њега. Неким чудом те бомбе нису до сада нигде пале, неки чудом смо ми живели у земљици коју је успело да бомбардује 19 најмоћнијих држава света.

Где је граница чуда које можете наћи у животу, а живот и даље траје? Нема тог вируса који се показао успешнијим од овог што се зове живот, а живот још нико није преживео. Дакле, како не бих био оптимиста, само кад бих знао шта то значи па да кажем и вашим читaoцима, да се не муче мислећи о томе како ће све ово да заврши. Узгред, пошто смо очигледно оптимисти, да завршимо у сасвим књижевном маниру и да поклонимо по једну књигу свакоме ко је овај разговор прочитао до краја? Или да ове сувишне одговоре објавимо један по један, питање је да ли се све ове речи могу поднети и у мањим количинама, некмоли ако би све биле објављене одједном, дакле завршиле коронацијом на нету.