Критичарка портала Новости: Серија „Нобеловац“ је изванредна, а кастинг генијалан
Серија „Нобеловац“ посвећена животу великог писца Иве Андрића, коју викендом пратимо на Првом програму РТС-а, наилази на одличне реакције у читавом региону. Преносимо у целости текст новинарке, музичке и књижевне критичарке из Загреба, Бранимире Лазарин, објавељен на порталу novosti.com.
Живјели, Андрићу!
До сада је на првом програму Радио-телевизије Србије приказано шест од укупно осам епизода игране серије Нобеловац о животу Иве Андрића. Серија је изванредна. У балансу драмске економије функционира као тумач духа и факата политичке епохе кроз Андрићев интимни фокус.
Настала је у продукцији РТС-а и продукцијске куће Тихомира Станића који тумачи Андрића (и чија је фрапантна физичка сличност с Андрићем тек полазишна точка увјерљивости изведбе), а он је уз Боришу Симовића редатељ и један од креатора серије. Уз Станића, креатори серије су Иван Велисављевић и Владимир Рогановић; сценаристи су Иван Велисављевић и Јелена Мијовић, уз Александра Новаковића као сурадника.
Пратимо, дакле, живот књижевника Андрића у пар мјесеци 1961. године, од тренутка када је сазнао да је добио Нобелову награду до његовог повратка са церемоније додјеле, преко Швицарске, у Београд. Свака епизода има двије наративне линије. У првој слиједимо Андрићеве припреме за одлазак у Штокхолм (и читав политички, класно-социјални контекст тог важног тренутка не само за Андрића, него прије свега за Југославију и њен углед у свијету), а друга је линија Андрићевог повратка у прошлост гдје се кроз биографске догађаје преиспитује каузалност неких његових поступака и ставова.
Коме овакав концепт серије изгледа (пре)једноставно, нека пренесе гледатељско стрпљење из прве – ритмом (намјерно) споре епизоде гдје се конструкција серије пажљиво хисторијски поставља – у све остале.
Ствар је, наиме, толико савјесно и интелигентно направљена да имате дојам да се Андрићев карактер пред вама полако раствара тијеком серије, структуром концентричних кругова. Имате, заправо, дојам да су и аутори серије морали остати затечени инхерентном логиком материјала што је у неком тренутку елегантно прешао рампу тврде хисториографије (на коју се итекако ослања) у корист профињене драмске игре врхунских глумаца.
А то би онда била потврда чињенице да су аутори након неколико година истраживања Андрићеве биографске багаже донијели мудру одлуку: редукција хисторијске грађе на прецизне (минимално фабулиране) реплике придонијела је тезичности, спријечила икакву банализацију и клизнуће у поп-политички трач. Ово није прилика да се наведу имена глумаца/ликова серије, али вјерујте на ријеч, кастинг је генијалан.
Како серија одмиче, бива јасније да је лакше направити сапуницу о политичкој елити пораћа у Југославији и заплета око непремостивих разлика грађанске буржоазије и „нових бољшевика", него играну драмску серију у којој Андрићев профил остаје у лимбу питања: како једини човјек који је особно упознао и Гаврила Принципа и Хитлера, од „језуита и краљевог дипломате" који је у Берлину као југославенски амбасадор свједочио потписивање Тројног пакта (али ништа није сам потписао!) у свему, и свему успркос остаје пјесник и најважнији књижевник нове Југославије – уз Крлежу, наравно.
Илустрације ради, ево сцене из загребачке каване у коју, након „пуцња у Сарајеву" долази из Кракова млади Сарајлија, бивши загребачки студент Иво Андрић. Он је у друштву Владимира Черине и још неких момака, Крлежа за сусједним столом, нетом је објављена колективна Хрватска млада лирика и с Андрићевим пјесама, а полиција вреба на сваког тко је имало сумњив. У сажетом облику разговор иде овако:
Черина: Пуцањ у Сарајеву најављује час кад ће се Срби, Хрвати и Словенци ујединити.
Крлежа: Видовданске фразетине.
Черина: Крлежа, ти си стално нешто против!
Крлежа: Нисам против уједињења него против националних мистификација. Ти мислиш да је војска добра основа за стварање државе. Ако ће војска на челу са монархијом Карађорђевића стварати државу, нећеш ти видјети ни слободе, ни правде, ни једнакости. А боме ни братства...
Андрић: Крлежа има право. Стомак је на првом мјесту. Али и пуцањ у Сарајеву израз је сиромаштва и биједе у Босни под окупацијом. Међу напредном омладином има социјалиста и националиста; монархиста и републиканаца. Ипак, сви се слажу да је први корак југословенско уједињење (…)
Крлежа: (…) Кажем да је све то безазлени култ националне енергије. Све су то само фразе. Мада, морам признати да боље звуче када их Босанац изговара. Живјели, Андрићу!
Коментари