Грци незадовољни због трансродног Ахила и тамнопуте Јелене Тројанске

Филмски свет са нестрпљењем ишчекује Ноланову „Одисеју“, епски спектакл вредан 250 милиона долара. Ипак, филм је и пре премијере постао средиште жестоке културне дебате.

Потврда да ће Лупита Нјонго тумачити Јелену Тројанску, митску лепотицу због које је избио Тројански рат, и непотврђене гласине да Елиот Пејџ игра Ахила, изазвале су буру на друштвеним мрежама.

Полемику је додатно распламсао Илон Маск, који је оптужио Нолана да је „изгубио интегритет“ и да се додворава Холивуду због правила о разноликости.

У Грчкој, колевци овог епа, расправа има далеко дубљи и емотивнији призвук.

Културна аутентичност или идеолошка реинтерпретација?

У средишту грчког незадовољства налази се осећај да је једно од кључних дела њихове цивилизације отуђено и прилагођено савременим холивудским трендовима.

Један од главних приговора, који се често понавља у грчким медијима, јесте потпуно одсуство грчких глумаца из продукције. За многе, то није само превид, већ знак непоштовања према култури из које прича потиче.

Критике се не заустављају само на питању порекла глумаца, већ задиру и у оно што део јавности види као историјску и књижевну непрецизност.

Посебно је споран избор Лупите Њонго за улогу Јелене, коју Хомер у „Илијади“ и „Одисеји“ описује епитетом „λευκώλενος“ (леуколенос), односно „белорука“.

Класичари подсећају да тај израз није поетског карактера, већ је симбол аристократског статуса и идеала лепоте у античкој Грчкој, јер су жене вишег сталежа имале светлију пут пошто су више времена проводиле у затвореном простору.

У Грчкој се ова разлика између Хомеровог текста и Нолановог кастинга не тумачи као уметничка слобода, већ као „идеолошка реинтерпретација класичне антике“.

Многи коментатори сматрају да су овакве одлуке последица савремених холивудских политика разноликости, једнакости и инклузије (DEI), као и утицаја такозване „woke“ културе.

Критичари притом постављају питање да ли би иста врста креативне слободе била прихватљива када би се радило о еповима других, неевропских култура.

Како истичу поједини аналитичари, Холивуд је веома опрезан када је реч о културном присвајању прича мањинских заједница, док се грчка митологија често третира као универзално наслеђе отворено за неограничене реинтерпретације.

Државни новац и питање одговорности

Контроверза је добила и финансијску димензију након што је откривено да је филм, чији су делови снимани у Грчкој, добио државне субвенције веће од шест милиона евра. Та информација додатно је појачала незадовољство дела јавности.

Грађани и поједини аналитичари сада постављају питање како је могуће да се јавни новац користи за финансирање продукције која, по њиховом мишљењу, не само да занемарује грчке уметнике, већ и мења кључне елементе њиховог културног наслеђа.

За многе, државна подршка филму представља својеврсно саучесништво у ономе што називају културним скрнављењем.

Одбрана уметничке слободе

Ипак, постоје и они који бране Ноланове одлуке. Присталице филма подсећају да је „Одисеја“ митолошко, а не историјско дело.

У причи испуњеној Киклопима, боговима и чудовиштима попут Скиле и Харибде, инсистирање на етничкој или расној „прецизности“ митских ликова, сматрају, нема много смисла.

Браниоци филма истичу да је лепота субјективна категорија и да уметничка слобода подразумева право редитеља да понуди ново виђење древног текста.

Нолан је, одговарајући на критике, изјавио да ниједна одлука није донета олако и да је циљ био стварање аутентичног и визуелно упечатљивог света заснованог на темељном истраживању.

Као пример свог приступа навео је избор репера Travis Scott за улогу барда, објашњавајући да је желео да повуче паралелу између античке усмене традиције и савременог реп израза.

Ипак, таква објашњења тешко умирују оне који сматрају да је граница пређена. За многе проблем није сама разноликост, већ, како тврде, двоструки стандарди.

Док се аутентичност строго захтева када су у питању поједине културе, наслеђе других, попут грчког, постаје простор за друштвене и политичке експерименте.

На крају, полемика око Ноланове „Одисеје“ превазилази оквире једног филма.

Она се претвара у ширу расправу о томе ко има право да тумачи древне приче и да ли принципи репрезентације, на којима савремени Холивуд инсистира, важе једнако за све културе.