„Још једна тура“, РТС-ов фаворит за Оскара

Дански филм Још једна тура (Druk) кандидат је на вечерашњој додели Оскара у две категорије, за најбољи филм ван енглеског говорног подручја и за најбољу режију.

Реч је о награђиваном остварењу које је упркос пандемији одлично прошло и код биоскопске публике, а нису ретка мишљења да се ради о најбољем европском филму у 2020. години. Пратила га је и одређена доза контроверзе, сасвим очекивано, с обзиром на то да је реч о причи о четири професора који учествују у експерименту честог испијања различитих количина алкохолних пића и праћењу ефеката таквог понашања.

На први поглед би се рекло да је тема алкохолизам, али није; режисер Томас Винтерберг јој приступа са више аспеката атипичних за пређашње филмове који су се тим проблемом бавили.

Данска је либерална што се конзумирања алкохолних пића тиче и то је у Још једној тури видљиво од првих кадрова где млади учествују у играма са опијањем.

С друге стране, споменута четворица од којих је фокус дат на професора историје Мартина (сјајно га тумачи Мадс Микелсен, коме је неправедно измакла кандидатура) имају проблем друге врсте. Вишедеценијски пријатељи, ма колико се хвалили својим средњекласним животима, суочавају се са чињеницом да живе или у колотечини или у животном ћорсокаку и да им се незнано кад догодило да су просто речено – постали досадни.

Мартин то тешко прихвата, криви ученике за сопствена конфузна предавања, својој деци је незанимљив и живи отуђен од супруге која сама каже да „није онај кога је упознала као младог“ и, наравно, има љубавника.

Тај однос према младима указује на то да Још једна тура заправо истражује проблем кризе средњих година, као и преиспитивање свог живота када је већи део иза човека и када је потребно прихватање чињенице да су неке прилике пропуштене.

Експеримент је заснован на стварној идеји норвешког психолога Фина Скардеруда, да је човек са до 0,5 промила алкохола у крви опуштенији и креативнији. Професори се позивају на личности познате као „љубитељи добре капљице“ које су у животу оствариле много и прихватају режим Ернерста Хемингвеја, да пију само радним данима и то до осам увече.

Накратко има позитивних ефеката, релаксиранији и непосреднији приступ предавањима чине да се од „смарача“ претворе у омиљене професоре, а индивидуални рад са појединим ученицима овима доноси преко потребно самопоуздање и боље оцене.

Али постепени обрт са мрачнијим тоновима говори да им све ово није довољно; одлука да правила почну да се крше и да се крене према катарзи само је изговор са класично пијанчење. И да, такво понашање доводи до низа забавних ситуација, али има и своју цену, а то је суочење са личним проблемима и начином живота. Оно чиме су се хвалили на почетку, из друге перспективе није тако блиставо.

Још једна тура се позива на мишљење филозофа Серена Керкегора да анксиозност у основи има страх од неуспеха, а да тек прихватање себе као (између осталог) неуспешног, омогућава човеку да воли живот и друге. Успеси и радост доносе са собом трагедију и тугу и најтрагичнији лик није неуспешан што се највише пропио, већ јер је за собом оставио остарелог пса, пријатеље и ученике.

Мартинов емотивни завршни плес је симбол игре са личним демонима, али и тога да Још једна тура не слави алкохолизам, већ жељу за радошћу живота.

Гледаоцима желимо пријатно гледање филма и преноса, а држимо палчеве за овогодишњег кандидата РТС-а.

Аутор текста је Никола Попевић, одговорни уредник Редакције филмског и страног серијског програма РТС-а