Од купуса и козјих плућа до каранфилића – кратка историја мамурлука и његових лекова

Свако ко се бар једном пробудио мамуран и добро познаје и физичке и психичке последице претходне вечери – главобољу, мучнину, незадовољство самим собом, кајање, а понекад и стид због неспутаног понашања које је пратило пијанство.

У доба паметних телефона, непријатност коју изазивају магловита сећања на претходну ноћ може бити још већа ако на интернету остану фотографски докази, доступни свима да их виде и о њима суде. А стари савет да је најбољи лек против мамурлука – не попити превише претходне вечери – од мале је користи ономе ко се већ пробудио са његовим последицама.

Прекомерно уживање у алкохолу, међутим, има веома дугу културну историју. У Платоновој Гозби, насталој око 385–370. године пре нове ере, описује се гозба на којој гости уз пиће расправљају о природи љубави.

Разуздано пијанство незваног госта Алкибијада у оштром је контрасту са Сократовом способношћу да много попије, а да остане прибран и, што је за ову причу још важније – избегне мамурлук.

Поштоваоци Диониса, грчког бога вина, опијању су придавали и другачије значење. За њих је оно могло да буде средство за достизање стања трансценденције. Тако се у древној грчкој збирци химни посвећених различитим боговима, која се приписује митском песнику Орфеју, у 29. Орфичкој химни Дионис призива да подари „беспрекорно обиље радости“.

Ипак, и Грци и Римљани сматрали су да је опасно и варварски пити неразблажено вино. Антички историчар Херодот писао је да је Клеомен I, краљ Спарте, полудео пошто је са Скитима пио вино које није било разблажено. Скити су били номадски ратнички народ којег су се савременици плашили и сматрали га дивљим, а чије се порекло везује за области древног Сибира.

Од Ноја и Лота до средњовековних крчми

Пијанство има своје место и у Библији. Ноје се опија вином из винограда који је засадио пошто је преживео Потоп. Његов син Хам затиче га нагог и пијаног у шатору и о томе обавештава браћу Сима и Јафета. Њих двојица покривају оца, водећи рачуна да не погледају његову наготу. Када се Ноје пробудио „и сазнао шта му је учинио његов млађи син“, проклео је Хамово потомство.

Проучаваоци Библије су током времена различито тумачили Хамов поступак, односно оно што је „учинио“ Ноју – као воајеризам, кастрацију или инцестуозно силовање. Истраживачи Џон Сице Бергсма и Скот Вокер Хан сматрају да је конкретно реч о инцесту са мајком, јер се на другим местима у Библији очева нагота поистовећује са наготом мајке.

Ништа од тога, наравно, не објашњава зашто Ноје себе не сматра кривим зато што се уопште напио. Слично питање намеће се нешто касније у Књизи постања, у причи о Лоту, који се две вечери заредом толико напио да су његове ћерке имале сексуалне односе са њим, очигледно без његовог знања, како би добиле потомство.

Библија нам не говори да ли су Ноје или Лот после свега патили од мамурлука, мада би се за Нојеву раздражљивост могло рећи да на њега прилично подсећа.

Хришћанство је задржало античко прихватање умереног конзумирања алкохола, али је губитак самоконтроле у пијанству сврстало у грех неумерености. Све до Реформације вино је имало посебно место у средњовековној континенталној Европи и Британији – током евхаристије претварало се у крв Христову коју је свештеник испијао, али је истовремено било и обележје световног друштвеног положаја.

Само су богати могли себи да приуште да се напију од вина. Иако су рани нововековни енглески приручници о здравом животу упозоравали на опасности прекомерног конзумирања вина, власти су за пијанство и антисоцијално понашање углавном кривиле јако пиво и ејл – јефтинија алкохолна пића доступна сиромашнијим слојевима.

У средњовековној и ранонововековној Енглеској крчме су зато често сматране леглом порока. То се јасно види и у песми Вилијама Ленгланда Пирс Орач из 14. века, у којој се описује како лик који представља прождрљивост, на путу ка цркви, скреће са свог пута због Бети, жене која прави и продаје пиво.

У приручнику из 16. века Сажети режим, или правила здраве исхране, аутор Ендру Борд детаљно описује последице пијанства: „разум и чула отупљују... апетит нестаје; у глави је лакоћа и она боли“.

По свему судећи, Борд је говорио о последицама прекомерног конзумирања ејла или пива, јер помиње и „сладног црва који тако силовито прави ђаволски хаос у глави да се читав свет врти на точковима“.

„Сладни црв“ заправо је био жижак који је нападао слад коришћен за производњу пива, али се исти израз у то време користио и за онога ко много пије.

Купус, бадеми и – козја плућа

Могу ли нам онда наши преци помоћи да пронађемо лек за мамурлук? Као и данас, и у прошлости је нагласак углавном био на превенцији.

Борд и његови савременици окретали су се античким ауторима у потрази за начинима да се предупреде непријатне последице прекомерног пијења. Антички ауторитети редовно су навођени као извор препорука о томе шта би требало појести пре него што почне пијанка.

Тако се веровало да од последица пијења могу да заштите бадеми, купус, печене дуње и пелен, биљка од које се прави апсинт. На списку препоручених намирница налазио се и један знатно необичнији „лек“ – козја плућа.

Постојали су и савети шта учинити када је за превенцију већ било касно. После претеривања у храни и пићу, аутори старих приручника о исхрани препоручивали су умерену физичку активност, пре свега шетњу, као и спавање. Изазивање повраћања остављано је као последње средство.

После векова трагања – има ли лека

Поставља се питање да ли савремена наука, после толико векова испробавања најразличитијих рецепата, нуди више наде у проналажење поузданог лека против мамурлука.

Једно новије истраживање објављено у научном часопису Addiction показало је да толфенаминска киселина, пиритинол и много доступнији екстракт каранфилића „заслужују даља истраживања“.

Ипак, сами истраживачи упозоравају да је тај закључак заснован на „доказима веома ниског квалитета“, па се још не може говорити о поузданом средству које би могло да отклони последице претераног конзумирања алкохола.

Занимљиво је да су још средњовековни аутори који су писали о исхрани хвалили каранфилић као средство за опоравак и ублажавање стомачних тегоба. После векова потраге, тако се један од старих „лекова“ поново нашао у средишту пажње, овога пута савремене науке.

Међутим, можда се и сама потрага за „леком“ против мамурлука заснива на спорној претпоставци – да је могуће једноставно поништити штету коју човек сам нанесе телу и уму током епизоде прекомерног пијења.

Када не боли само глава

Британски писац Кингсли Ејмис у својој књизи О пићу, први пут објављеној 1972. године, посветио је читаво поглавље мамурлуку. Али није се задржао само на главобољи, мучнини и другим физичким последицама.

Ејмис је разликовао физичке и „метафизичке“ симптоме мамурлука – оне који се односе на емоционално и психолошко стање човека после пијанства.

Зато је нудио и савете за лечење „метафизичког мамурлука“. Међу њима су били „читање за мамурлук“ и „слушање за мамурлук“, односно књиге и музика које би код мамурне особе требало да изазову одређено расположење и помогну јој да се избори са психолошким последицама претходне вечери.

Ејмис је сматрао да „емоционално морате да се осећате горе пре него што почнете да се осећате боље“.

Другим речима, мамурлук би, према таквом схватању, требало проживети, а не само прикривати његове симптоме. Непријатност тако постаје својеврсни начин да се окаје „грех“ прекомерног уживања.

А та идеја, после свих векова који раздвајају савременог човека од средњовековних погледа на пиће, и није толико далеко од средњовековног идеала телесног самоодрицања.