„Мама и тата се играју рата“ – Добро нам дошла, мелодрамо, префињена дамо

Не, не, није све у жанровској профилисаности, подоста тога има у разним другим кинестетским и идејним аспектима филма и серијских садржаја, па и када су српски филм и све захукталија серијска производња код нас, као пробитачнија му рођака, у питању. Међутим, у димензији конкретних учинака, понајпре у квалитативној равни, свако овдашње зрело и успело бављање захтевима жанровског приступа филму (и, дакле, дакако, серијама) мора бити примећено, па онда и похваљено.

А та жанровска артикулисаност, па још на пољу вазда презрене мелодраме, само је једна (додуше, можда и једна од кључних) основа за похвалу екипи актуелне серије Мама и тата се играју рата из понуде Радио-телевизије Србије.

Наиме, у последњих неколико деценија српски филмови се некако увек бојажљиво и зихерашки сигурно крећу по забатима драмедије (споја драме и комедије), упадљиво истрајно зазирући од мелодраме, премда српска кинематографија има подоста ваљаних примера управо тог жанровског профила –филмови Пукотина раја, Чудна девојка, Нешто између, Гласам за љубав... – да поменемо овде тек неке од њих.

Канда су и сами аутори свесни да је та неретко оспоравана мелодрама заправо веома захтевна работа, до чијих је висова изразито тешко добацити, а посебно у ово време хистеричног и брзопотезног цинизма. Доста тога је неопходно за испунити да би мелодрама (филмска, серијска – а ово друго, услед минутаже, можда и још теже) била и уверљива и довољно упечатљива, а добар део тога лако је заметљив у поменутој новој српској серији у режији Гордана Кичића и Владимира Тагића.

И, заиста, подно тог евидентног комичног слоја, у серији Мама и тата се играју рата, значајним делом проистеклом из филма Реална прича, иначе дебитантске филмске режије Кичића, бије часно и страсно срце сасвим успеле мелодраме. А све то, зналачки уденуто у овдашњи стварносни контекст и локални колорит, па још потпуно лишено помињаног ововременског цинизма, и оквиру наоко једноставне, па и циљано рудиментарне приче о разводу млађег брачног пара – услед њене жеље за спокојем и зрелошћу и његовог снажног инстинктивног порива да, канда, никада збиља не окрене леђа утешној и споровозној прокрастинацији, ту додатно оптерећеној хистеричним испадима и тешким теретом нимало заузданог самољубља и пратеће му саможивости.

Управо споменуто овде фино фукционише, барем на узорку до овог тренутка и засад приказаних епизода, а мелодрама делује неусиљено и складно сједињена са том комичном суштином приче. Осим тога, Мама и тата се играју рата поентира на још барем пет значајних фронтова – стварносна димензија је овде уверљиво изведена, наравно, уз нешто нужног дотеривања и преправљања, а прича ионако прати ликове који су у значајној мери лишени пуког егзистенцијално-економског грча.

Серија функционише и као студија овдашњих живописних карактера ухваћених у раскораку на путу ка зрелом добу, уз то, тај општи добронамерни тон овде пије воде, а нема ни трагове пренаглашавања градског профила приче, док су питкост и комуникативност у овом случају напросто неоспорне.

Поред тога, читава екипа заслужује похвале и на рачун умешности са којом је филм Реална прича преиначен у серију, и у том погледу, ово је засад најпоштенији пример те, иначе, веома дискутабилне и проблематичне праксе. Прва половина серије, наиме, садржи подоста материјала који није био виђен у филму, а од шесте епизоде практично креће наставак приче филма Реална прича.

Уз неколико уочљивих неравнина и вишкова, та продужења у односу на присутно у филму делује као здраворазумска и природна надопуна филма и његове нужно сведене заокружене приче; тако у позадини приче о разводу Јадранке и Вељка, те крака о одбијању њихове кћеркице да говори, добијамо приказ покушаја, промашаја и батргања других ликова да стигну до свог сневаног срећног исхода – кроз нове везе, раскиде веза којима је очито истекао рок трајања, мирења са неумитним... Дакле, Мама и тата се играју рата је, поврх свега, и непорециво аутохтони серијски рад са извориштем у филму сличног садржаја и наративног фокуса.

Додају ли се томе духовит дијалог, достатне глумачке креације свих у подели, невероватан шарм малене Лене Лазовић (у улози из протеста заћутале Виде), успешан метафилмски слој приче (ово је прича и о животу глумца, отуд то помињање филма као увек згодног украса), музика Краља Чачка и Марка Марића, као и колорит слике виђан махом у делима из неких мањих тензичних крајева Европе, а поврх свега помињаног, та заокруженост мелодраме као увек пипаве форме, стиже се до могућег закључка да је овде реч о једној од понајбољих и, сасвим неочекивано, најособенијих новијих српских серија. У којој, да нагласимо и то, нема рецидива црноталасног чемера, а да, притом, она ниједног трена не делује као бесловесна шећерлемаста конструкција.