Због страха за свој живот дошао из Кабула у Београд, а сад отвара први авганистански ресторан у престоници

У Београд би ускоро требало да почне с радом први авганистански ресторан, чији власник има српски азил. Он није једини који такву заштиту тражи од наше земље, током прошле године поднето 196 захтева за азил, а ове године 163. Проверавали смо колико је тешко покренути сопствени посао у тим околностима и колико се разликује положај радника који имају азил од оних који су тек стигли у нашу земљу.

Као и многима, Србија му те 2016. није била циљ. Из Кабула је побегао у страху од локалних криминалаца. Две године касније добио је азил и почео да организује сусрет с породицом и успео је да их уживо види 2020. године.

Прилагођавање није било лако, али да нису добили визу за спајање породице његова деца данас не би имала исте могућности, ћерка свакако не би била ученица средње медицинске школе.

„Најтеже је, хвала богу, прошло. Имам петоро деце и они су били Авганистану, а када су стигли било је тешко док су научили језик. Имали су онлајн часове, после су добили приватне часове из комесеријата и на крају једна колегиница долазила је два пута недељно и полако су научили језик“, каже Кочај Арјуби.

Док је чекао да му стигне породица, како уз српски говори још седам језика, покренуо је преводилачку агенцију, сада ће са женом и децом и сопствени ресторан брзе хране.

„Хвала богу имам много пријатеља, сваки дан добијам позиве, долазили су и код мене моји пријатељи они су ми рекли: Кочај отвори нешто авганистанско. Данас су ми долазили из неке амбасаде, ја кажем чекамо до следеће недеље“, додаје Кочај.

Међу онима који траже азил у нашој земљи 72 одсто их жели посао, подаци су Комесеријата за избеглице. Они који уђу у процедуру након шест месеци боравка немају законских препрека да почну да раде. Невладин сектор упозорава, међутим, да је ризик од експлоатације и трговине људима постоји за оне који нису у поступку азили или нису чекали шест месеци.

„Такве проблеме смо решавали с МУП-ом и у том смислу ови људи ипак нису једнаки с нашим грађанима, јер су странци. Рањиви су али и документа која поседују не изгледају исто као за наше грађане. Постоји велики ризик да постану жртва трговине или експлатације“, наводи Радош Ђуровић из Центра за помоћ тражиоцима азила.

„И даље имамо тај проблем са документима. Скоро смо добили путну исрпаву, али опет има проблема“, каже Кочај.

Од 2008. када је почела примена Закона о азилу готово 300 људи добило је ту врсту заштите. У првих девет месеци ове године само једној особи је одобрено уточиште а другој супсидијарна заштита.

Искуства невладиног сектора говоре да отежан пут до азила упућује мигранте да наставе ка западној Европи. Они који се ипак одлучују да остану, током боравка у Србији су стекли пријатеље а деца, започела школовање.