У време хиперпродукције Палићки фестивал настоји да прикаже дела великих имена

Трећег дана Фестивала европског филма Палић, 14. септембра, у Главном такмичарском програму су приказани су филмови Шарлатан пољске редитељке Агњешке Холанд и Крв и месо данске редитељке Јанете Нордал.

У селекцији Паралеле и судари, на репертоару су били филмови Ја сам Френк словеначког редитеља Метода Певеца, Нераздвојни редитеља Марка Набершника, такође из Словеније, као и остварење ФОМО – Страх од пропуштања мађарског редитеља Атиле Хартунга.

Игор Тохољ, селектор програма Нови европски документарни филм и Eco Dox, на конференцији за новинаре осврнуо се на свој избор филмова за овогодишње издање фестивала и нарочито апострофирао поетски карактер два домаћа филма у селекцији Eco Dox.

„Филм А сад се спушта вече Маје Новаковић већ сад би могао да се сврста у оно најбоље из традиције југословенског краткометражног документарног филма. Као историчарка уметности, Маја је инспирисана ликовношћу, али и грандиозним утицајима из историје светског филма, попут Сергеја Параџанова. Краткометражни филм Драгана Стојменовића Тритонов врт је стилизован, духовит, и на тај начин покушава да нам приближи помало апартан и непознат подводни свет“, објаснио је Тохољ.

Коментаришући селекцију нових европских документараца, Тохољ је истакао да продукција документарног филма већ сада прераста у хиперпродукцију, а да је нарочито велики број дебитаната који се појављују сваке године.

„У овом програму трудимо се да увек имамо барем један филм иза којег стоји неки великан европске кинематографије. Овог пута су ту Париски калиграми ветеранке Урлике Отингер, која је ове године добила награду Берлинала за свој опус. То је диван документарни есеј о времену током шездесетих година, које је она провела као уметница у Паризу, и била сведокиња многих политичких превирања и догађаја“, оценио је Тохољ.

Саша Петровић, редитељ филма Рај, чистилиште, пакао....2020 о наслову филма је рекао: „То су појмови које сам покушао да сместим у један временски оквир и једну просторну тачку. То је била пијаца у мом граду Лазаревцу којом пролазим сваки дан. Овај рад је ангажован на неком плану – не политички, већ више егзистенцијално“.