"Лав међу гангстерима" као подсетник на "Последњи обрачун"

У филму „Лав међу гангстерима", Мајкл Ричи, дотле активан пре свега као друштвено ангажовани редитељ чији су радови под великим утицајем европског - нарочито француског и чешког - рукописа, у сред своје канонске фазе која се бавила преиспитивањем америчког начина живота и погледа на свет, снима екстравагантан и веома несташан кримић. 

Са Ли Марвином у главној улози чикашког мафијашког егзекутора послатог у Канзас Сити да рашчисти посла са локалним моћником ког игра Џин Хекмен, Ричи полази из поставке какву су имали бројни слични наслови. Међутим, онда је разрађује као вишеслојну критику урбане и руралне Америке, уводећи готово психоделичан однос према насиљу и брутални цинизам у односе међу ликовима.

До краја филма, „Лав међу гангстерима" постаје нешто што гледаоци нимало нису очекивали, па не треба да чуди да је овај кримић из 1972. данас можда и цењенији у Европи међу критичарима, него што је познат у Америци међу најширом публиком.

Отуд гледаоце РТС 1 вечерас очекује права посластица, класик америчког кримића за који вероватно до сада нису чули.

Југословенски филм с друге стране није имао много кримића, али са њима је имао добра искуства. Ипак, овако тврдих и авангардних као што је „Лав међу гангстерима" збиља готово да није имао. 

Па ипак, 1968. године у копродукцији Авала филма настао је један филм који бисмо могли гледати на сличан начин као „Лава међу гангстерима". Реч је о филму „Последњи обрачун" Алфија Калтабијана који је настао у италијанско-југословенској копродукцији.

На овом филму сусрели су потпуно неочекивани сарадници - недавно преминули класик филмске музике Енио Мориконе, један од темељних аутора хорор-жанра Дарио Арђенто и Јован Јанићијевић, најпознатији по улози Бурдуша.

Већ овај скуп потпуно различитих људи делује као куриозитет вредан пажње да нема једне битније ствари - „Последњи обрачун" је одличан филм и прави је злочин што није доступан код нас и што га нeма у некој ротацији на српским телевизијама.

Нашој публици би пре свега могао бити значајан по томе што ово није типична услуга страним продуцентима формално проглашена за копродукцију. Напротив. Главну улогу игра Љуба Тадић, велики простор добија и Раде Марковић, значајне роле имају Јанез Врховец и Оливера Катарина а Јован Јанићијевић Бурдуш је упечатљив као један од негативаца. Дакле, наша публика би имала велико интересовање за први сусрет са овим насловом и утицак са гледа наш филм.

Љуба Тадић као Ли Тедик 

Посебан куриозитет је одлука продуцената да наше глумце и поједине ауторе потпише енглеским псеудонимима ради лакшег пласмана на страном тржишту. Тако је Љуба Тадић потписан као Ли Тедик, Раде Марковић као Реди Маркон и тиме се придружују нашим редитељима који су често имали енглеске псеудониме на извознин верзијама својих филмова. Рецимо, Хајрудин Крвавац је на неким извозним верзијама својих филмова потписиван као Том Рејмаунт и Харолд Крофорд. 

Дарио Арђенто је написао сценарио за овај филм и можемо га посматрати као својеврсну претечу „Ухвати Картера" са Мајклом Кејном који је изашао неколико година касније. Прича прати умировљеног гангстера који почиње да истражује смрт своје сестре и нестанак њеног супруга, успут се уплићући у сукоб са суровом ганстерском бандом.

Филм је изузетно естетизован и ту нарочито треба истаћи допринос директора фотографије Милорада Марковића који је најширој пубици најпознатији по црно-белој фази серије „Отписани" и „Маршу на Дрину" Жике Митровића. Калтабијанов филм је у боји а Марковић га је снимио заиста импресивно, потврђујући да је уз Ђорђа Николића био један од наших најбољих сниматеља акционих сцена. Углови снимања, динамика кретања камере, односи у кадру, све то спада у сам врх итало-кримића оног времена.

Акциона сцена на спортском аеродрому је нешто чега се на нивоу замисли, па и реализације, не би постидео ни Мајкл Ричи у време „Лава међу гангстерима". Марковићева фотографија у овом филму али начин на који су борбе кореографисане и осмишљене заиста чине да овај наслов буде међу бољим акционим остварењима снимљеним код нас.

Милорад Марковић је био активан у нашој кинематографији од њеног поновног почетка после Другог светског рата а радни век је провео и на Телевизији Београд, за коју је радио бројне драмске форме.

Музика Енија Мориконеа, направљена у сарадњи са његовим редовним саиграчем Бруном Николаијем је унеколико другачија од звука по ком је најпознатији. Она није кључни адут овог филма, али јесте веома присутна и функционална.

Глумљење Америке 

Београд и Југославија у овом филму глуме Америку, рекао бих сасвим коректно и не слабије од других европских локација у којима су снимани италијански фалсификати америчких биоскопских производа. Малобројна кола америчке производње су изведена на улице, али ово је ипак кримић који се махом дешава на доковима, напуштеним фабрикама, разним казаматима чији је изглед универзалан. Сценографију је врло солидно извео Драгољуб Ивков.

У историји нашег кримића, Ивков је много више од сценографа. Као њен протагониста он је само годину дана пре „Последњег обрачуна" режирао филм „Пошаљи човека у пола два", веома ексцентричан и бруталан кримић под снажним утицајем францсуког Новог таласа.

Нажалост, „Последњи обрачун" је данас доступан само на немачкој копији, са тамошњом веома озбиљно урађеном нахсинхронизацијом. Копија коју чува наша Кинотека је руинирана, али наду оставља чињеница да је после приватизације Авала филма овај наслов остао у њеном власништву за простор бивше Југославије. Отуд барем има неког пословног мотива да се учини нешто на реконструкцији овог филма који је на једном месту скупио тако необичну дружину.

Завидим свима онима који ће гледати „Лава међу гангстерима" по први пут јер ни не слуте колико их добар филм чека. А завидим и свима нама који тек треба да видимо „Последњи обрачун" у пуном сјају.