Књига Весне Алексић „Трећа мачка“ намењена пре свега одраслима који желе да разумеју дечје емоције

Весна Алексић књиге често гради од стварних догађаја којима је присуствовала као педагог. Тако је настао и роман „Трећа мачка“ – потресна прича из живота малишана који одрастају у дому.

Док су многа деца желела да их неко усвоји, две девојчице, јунакиње романа, биле су срећне што имају једна другу. Бјанка се сећала шетње са оцем поред рибњака и мајчине болести, Митра није имала никаква знања о себи сем да су је нашли и име јој дали неки непознати људи.

Једног дана Митру, девојчицу крхког здравља, усвојиће жена из Стокхолма. У Шведској ће јој пружити сву топлину родитељског дома и омогућити леп живот.

„Мени је било најважније да једну племениту причу коју сам заиста чула, све је истинити догађај да је оставим да буде тако племенита. Зато сам је ставила у уста детета. Испричати нешто сурово, а не бити патетичан. То може да изведе само дете. Јер дете може да споји у свом причању пржене кромпириће, намештену спаваћу собу, замисао како би му изгледали родитељи, мачку и месец. То може само дете.То су све елементи који разбијају патетику“, објашњава Весна Алексић.

Девојчице су имале свој мали свет који је чувала мачка без имена. Посебно ноћу, када су највише причале, шапућући, док су друга деца спавала.

„Трећа мачка је заправо љубав. Трећа мачка је оно нешто што нам храни душу, нешто невидљиво, али стално присутно.Тај осећај да ниси сам на свету. Она има само њу у Београду, а ова одлази у Стокхолм. То што ће оне мислити једна о другој, што ће се волети и имати нека чврста сећања, то је трећа мачка“, додаје ауторка.

Причу о великодушности у којој су приказана и не тако лепа искуства и потресне сцене којима је Весна Алексић присуствовала у професионалном животу, илустровао је Коста Миловановић.

„За мене као илустратора док сам илустровао ову књигу вероватно је највећи изазов био тај да пронађем прави одговор на емоције које деца реално проживљавају. Будући да је читава књига инспирисана реалним догађајума да пронађем довољно реалне приказе њихових лица и покрета које треба да представим у књизи. Пронаћи праву меру у тој деликатној ситуацији у којој се девојчице налазе, не отићи у неку препатетичну причу, приказ онога што оне реално проживљавају јер треба имати у виду да и деца ма колико да су угрожена у неким ситуацијама често лакше преброде те кризе од одраслих“, каже Коста Миловановић.

Весна Алексић је књигу наменила пре свега одраслима који желе да разумеју дечје емоције – васпитачима, родитељима, хранитељима и будућим усвојитељима, а потом и деци, како би се упознала са светом о којем не знају ништа – животом њихових вршњака без родитеља.