„Чикај ме“ – препорука за гледање током самоизолације

Одавно нисам у некој серији видео тако структурално убедљив и критички приказ живота у америчкој провинцији. Оно што су некада биле једине перспективе афроамеричке омладине по гетима – а то су афирмација кроз спорт или одлазак у професионалну војску, овде постаје обећани пут за све, независно од боје коже или пола.

Па чак и узраста, ако узмемо у обзир градске моћнике који једини спас за град виде у изградњи новог стадиона за средњошколски фудбал и пратећих садржаја.

Док се момци двоуме између америчког фудбала на колеџу и одласка у рат, а девојке сањају о одласку из малог града тако што ће добити стипендију као талентоване чирлидерсице (и акробатско навијање је форма спорта у САД), маринци у холу школе имају регрутни штанд на ком врбују питомце.

У тренутку када млади људи немају више шта да понуде осим свог тела, ти маринци слично продавцима из филма и позоришног комада Гленгери Глен Рос показују дивљење према свом команданту као харизматичном регрутеру ком ниједан кандидат није одолео.

Питање је тренутка када ће тензија између момака из војног одсека и девојака из навијачке екипе да доведе до неких непријатних догађаја, и из ње постепено долазимо до убиства које као вртлог разара односе међу дугогодишњим пријатељима, али и осталим житељима овог места.

Кроз спорт расправа о друштвеним контрадикцијама

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих, амерички редитељ Мајл Ричи снимио је неколико филмова који су се бавили духом Америке оличеном у такмичењу (Возач спуста, Кандидат, Плунежно-полугрубо, Насмеши се) и тиме је поставио темеље савременог спортског филма који кроз тему спорта расправља дубље друштвене контрадикције.

На Ричијевом темељу наставио је да ради Питер Берг, изворно глумац, а сада редитељ и продуцент који се најупорније бави темом спорта у америчком филму данас.

Као даљи рођак чувеног спортског новинара База Бисингера, Берг је на основу његове награђиване књиге направио своје животно дело – филм и серију Светла петком увече, а потом је продуцирао и ХБО серију Играчи, успут режирајући документарце о хокејашком асу Вејну Грецком, кубанској школи бокса и чувеном боксерском тренеру Фредију Роучу.

Берг је продуцирао ову серију Меган Абот и упркос томе што је она женска по свом миљеу и рукопису ауторки, па самим тим представља изузетак унутар његовог мачо опуса, утицај критичке оштрице радова као што је Светла петком увече је евидентан.

Арт-хаус у телевизији

У редитељском погледу, ова серија се надовезује на високоестетизовани амерички независни филм, али и на актуелне европске узоре, нарочито на арт-хаус филмове у младима у којима
се у сноликим деоницама комбинују музика и тела у простору.

Отуд за ову серију можемо рећи да у погледу редитељског поступка доноси необичан уплив арт-хауса у телевизију који више и није тако редак.

Меган Абот је иначе слична Бергу по томе што се она на свом терену, у криминалистичким романима често бави спортским миљеом – код нас је и преведен њен роман Запамти моје име смештен у свет јуниорске гимнастике. Отуд креативни сусрет њих двоје није сасвим неочекиван.

После ове серије, рекао бих да је пред Меган Абот и перспективна сценаристичка каријера. Она је пекла занат у екипи ХБО серије Хронике Тајмс сквера, а сада се показала и као успешан вођа и креатор једног пројекта.

Серија Dare Me није имала подршку империје какав је ХБО па зато постоји ризик да вам промакне на врло динамичном телевизијском програму. Било би штета да је пропустите.