Ђирона – лепотица на четири реке

Директан воз за Ђирону саобраћа само од понедељка до петка, три пута дневно. Ко би на излет викендом, мора са каталонске обале путовати преко Барселоне. То би удвостручило време путовања. Зато бирамо последњи петак у септембру.

На станици у Калељи постоји неколико аутомата за возне карте, али само је један у стању да прими поруџбину за Ђирону.

Потом се више од сат времена труцкамо у возу, мада до Ђироне нема ни педесет километара. Има довољно места, сви седе.

Напољу су се предели променили. Ко би рекао да смо надомак Средоземља. Континентално растиње и другачије боје. Ливаде уместо песка, брда за која су се закачили облаци.

Проверавам у себи шта знам о граду у који ускоро стижемо. Пре више од два миленијума настао је као иберско насеље изнад четири воде. Оњар, река која протиче кроз град, Тер који се у њу улива и још две мање реке.

Уследили су векови освајача. Римљани су изградили утврђење Герунда. Од петог века град је под двовековном влашћу Западних Гота. Мавари га преотимају 711. године, а трупе Карла Великог улазе у град 785.

Ђирона постаје једна од 14 каталонских грофовија. Следи петовековна власт Краљевине Арагон, Ђирона постаје центар војводства. Пред зидинама града таборовале су разне војске.

И Наполеоновим трупама је требало више од седам месеци опсаде да 1809. заузму град. Освајачи су срушили градске зидине, што је доцније омогућило насељу да се прошири.

У модерној шпанској држави Ђирона је у грађанском рату већински била на страни Републике и против Франка. Франкове трупе су у опсади града скривиле разарања, да би почетком фебруара 1939. ушле у град.

Снага малих градова

Наш улазак у град је далеко мирољубивији. Силазимо са воза на модерној железничкој станици на којој би Ђирони позавидео и Београд.

Већ ту сам изненађен самосвешћу грађевинског рукописа ове вароши која броји једва 100.000 становника. Ђирона већ на први поглед показује да истинска величина града није нужно заснована на броју становника.

Упутили смо се пешке према центру. У кафићима су већ седели људи, јутро је било прохладно. Улице су оивичене лепим фасадама у хармоничном дослуху са крошњама из дрвореда.

И већ се дешава нешто што бих могао назвати унутрашњим одговором путника на прво виђење града. Као да почиње да трепери невидљива резонантна виљушка у мени и да се усклађује са фреквенцијама вароши.

Избијамо на Трг Каталонија, који је заправо плато изграђен изнад реке. Одмах иза њега је Понт де Педра – први у низу мостова у центру вароши. Изграђен је средином 19. века на месту где је мост постојао још пет векова раније.

Влада у Мадриду га је финансирала као део модерног пута који је повезао Шпанију и Француску. Камени мост без орнамената са три лука представљао је леп прилаз староградском језгру на другој обали. Са њега нас је обрадовао први призор кућа нанизаних дуж обале. Одрази су се љуљушкали у води.

Прешавши мост окренемо лево у најпознатију градску улицу – Рамбла де ла либертат. Кафићи, радње, антикварнице. Дрвореди. Почетак староградског лавиринта. У мени расте дивљење. Нисам очекивао овакав град. Мешавину Прага, Љубљане и Коимбре.

Већ пола сата завирујемо у пролазе, спонтано скрећемо у сокаке који обећавају још једно „Хеј, види ово“. Потом се враћамо путем којим смо дошли, да бисмо се већ на следећем раскршћу упутили у другом правцу.

Набасамо на локал из којег заводљиво мирише кафа. „Еспресо мафија“ (Espresso Mafia) није баш привлачан назив, али радња је заправо један од оних фенси локала за љубитеље врхунске кафе. Башта је скоро пуна. Ипак имамо среће, двоје управо устају. И већ је најбољи сточић у низу наш.

Улазим и питам момка за шанком шта би ми препоручио као доручак уз капућино. Он се насмеје и изговори нешто што не разумем – звучи као „ћућо“. Прстом показује пециво које је имало облик кроасана, а структуру крофне.

Нисам оклевао. Радо слушам препоруке домаћина. На столу је одлична кафа. Јутро обећава леп дан. Блиставим га чини први залогај.

„Ћуићио“ је књижевна каталонска форма – у преводу то значи лула – али овде му тепају гутајући један самогласник. Ћућо је пуњен каталонском кремом и у збиру даје укус који по упечатљивости може да се мери са лисабонским корпицама.

Покрајинска каталонска влада је означила ову посластицу као прворазредни завичајни производ. Касније сам сазнао да је пре више од једног века неких сто корака од места где сам први пут пробао божански ћућо кондитор по имену Емили Пу први пут изнео муштеријама необично пециво.

Градска легенда каже да је локални акробат Ћуићо ел Тарла био заљубљен у кондиторову ћерку. Посетио је своју љубљену, али је изненада бануо отац. Ћуићо се сакрио у џак брашна – али је кихнуо.

Апћиха је на тадашњем каталонском – ћућо! Отац се није ни снашао, а окретни Ћуићо је запросио његову ћерку и понудио му драгоцени рецепт за пециво које ће се звати – када то преведемо – „апћиха“.

Ел Тарла је иначе фигура без које не може да се замисли ниједна градска свечаност. Градска власт једном годишње организује процесију кроз град у којој учествују целе породице. На крају градски кондитори бесплатно деле учесницима ћућо.

Катедрала и Карло Велики

Катедрали прилазимо пењући се од реке уз падину на којој је основан град. Барокне степенице до западне фасаде дају целом призору ону ноту, коју би требало да има свака сакрална грађевина. Када се пењете према прочељу имате утисак да се ближите небеским капијама.

Сама катедрала је историјска ризница. У њој се чувају и стари рукописи попут „Беатуса из Ђироне“ , вестготски спис из 10. века, настао као коментар Апокалипсе, са 114 минијатура украшених златом и сребром. Или Тепих Стварања, вероватно рукотворина из Ђироне, у чијем средишту је Сведржитељ.

Легенда каже да је, после седамдесетогодишње владавине Калифата Кордобе, Карло Велики захваљујући чуду вратио Ђирону хришћанском свету. У време одсудне битке почела је да пада крвава киша и на небу се појавио огњени крст, што је уплашило маварске војнике те су се дали у бег.

Карло Велики је из захвалности подигао цркву коју је посветио Богородици. Заправо је прилагодио староримски храм новим потребама. Од тог времена у катедрали се поштује Карло Велики.

У 11. веку на истом месту настаје нова црква, а један од њена два звоника – Звоник Карла Великог – очуван је до данас. Готичка катедрала гради се три века касније.

Изнад катедрале се налазе стари градски бедеми. На њима се може провести много времена посматрајући игру светла и сенке између чемпреса и камена. Нешто ниже је бивши манастир Светог Доминика.

Од 2013. манастирски комплекс је део универзитетског погона – ту је смештено седиште факултета на којем може да се студира књижевност. Када бих опет био млад, отишао бих у Ђирону да се упишем на овај факултет. Ретка су места на свету која након окончања осамстогодишње верске намене свој други живот ипак испуњавају неком врстом духовности.

У близини је Универзитетска библиотека и још неколико факултета. У вароши студира око 15.000 младих људи, што значи да је скоро сваки шести становник студент.

Остајемо неко време ту и посматрамо трг испред бившег манастира. Опет осећам да сам једном већ био баш на овом месту. Да нисам први пут дошао у Ђирону, већ да сам се вратио. То ми се редовно дешава у сусрету са оним местима која у трену посвојим дивљењем.

Видиковац са градских зидина код библиотеке даје прилику да погледом обухватим град.

Одавде Ђирона на мене делује као сестра португалске Коимбре. На исти начин складна, непретенциозна, а елегантна, пуна живота али не и варварске гужве.

Силазимо степеништем названом по Светом Доминику, и повремено застајемо да осмотримо детаље на фасадама или се осврнемо како бисмо погледом измерили пређени пут.

У ствари, Ђирона је направљена на стрмини, на брдској падини изнад реке. Степенице су биле логично решење за силазак из једне улице у другу. Вероватно творци тих степеница нису могли ни да наслуте да ће практична корист од њиховог умећа бити мање важна од естетског утиска који привлачи посетиоце у њиховом лову на перфектан туристички снимак.

Следећа станица је Каљ, јеврејска четврт у срцу средњовековне Ђироне. Она је била један од најважнијих центара јеврејске културе у Европи. У то се уверавамо силазећи лавиринтом степеница. Избијамо на мале платое са ресторанчићима, поново лутамо сокацима.

Јеврејско наслеђе

Овде негде је крајем 12. века рођен и живео и Моше бен Нахман, којег су звали Рамбан или једноставно Нахманид. Био је једна од најпознатијих јеврејских учених глава свог времена.

Саветовао је, некада и против своје воље, тадашње католичке владаре у свим јеврејским питањима. Чак је на једном јавном реторичком надметању у Барселони у питањима вере био надмоћан у односу на католичке теологе.

Тако се стичу одани непријатељи. Због њих је морао да напусти Ђирону. Отишао је у Јерусалим где се у очајним условима борио за обнову јеврејске заједнице у запуштеном граду.

Неке ствари се не мењају. Они који штрче за главу изнад масе, а по нечему су другачији, ризикују да им скину главу.

Јеврејски музеј на који наилазимо тренутно има изложбу о значајним јеврејским књижевницима. Улазим и препознајем имена са своје полице: Натали Гинзбург, Примо Леви, Имре Кертес. У продавници Музеја јеврејска Ђирона је такође шарена као паунов реп.

У близини Јеврејског музеја, у Карер де ла Форса, улици која као тобоган силази ка реци, схватамо да смо набасали на староградску туристичку артерију.

Силазимо ка обали. Тамо смо запамтили једну адресу која обећава. Време је да нешто презалогајимо. Ресторанчић Ел Пати де ла Веина са живописним ентеријером има тоалет са погледом на реку. Дакле, налазимо се у једној од оних грађевина чије се фасаде виде на свакој електронској разгледници града.

Каталонци су врхунски угоститељи. А Ђирона је позната по гастрономској понуди високог међународног ранга. И овај скромни локал у којем ручамо може да се похвали вештим рукама у кухињи.

Ка Ајфеловом мосту

И на другој обали варош је самосвојна и раскошна. Прелазимо Понт де Сант Агусти. На средини, наравно, застанемо да очима упијемо призор који се нуди. Ђиронске куће над реком Оњар. Одатле се види Ајфелов мост.

Заправо зове се Мост старих трговаца рибом. Заиста га је изградио чувени инжењер Гистав Ајфел 1876. Знао је шта ради – мост служи скоро век и по. А данас је важна идентитетна тачка града.

Понт де Сент Агусти води на Трг независности. Затворен правоугаони простор, складно урађен. Баште ресторана и кафеа. У средини споменик браниоцима града који су пружили отпор Наполеоновим трупама.

И на овој обали Ђирона показује смисао за пропорције, за меру и отменост. Већ се у мени укотвила мисао да је овај град прави драгуљ. И добро је да је још увек у сенци Барселоне. Све док је тако, овде ће и домаћини и путници слободније дисати и лежерније комуницирати.

Са Оњара се на тргове полако увлачи свежина, најављујући сумрак. Време је да пођемо ка железничкој станици. Ићи ћемо низ реку, проћи поред пијаце, видети још неколико мостова. У једној кафаници угрејаћемо се уз вино и шпанску кобасицу која се пече за столом на ватри. Сећам се да сам тај кафански спектакл гледао последњи пут у Порту, ноћ уочи одласка.

Наздрављамо лепотици Ђирони, нерадо излазимо из кафане, лаганим ходом кроз све тамније дрвореде одлазимо у правцу пруге и бетонске коцке станице.

Град који људи изван Каталоније на шпанском зову Херона и који је нашим посетиоцима спортских кладионица познат по фудбалском клубу, увукао нам се под кожу.

Чак му опраштамо и хладњикаво вече на перону, ту надомак Медитерана, у септембру. То је северни ваздух са Пиринеја. Планине нас поздрављају прохладним дахом за растанак, док улазимо у воз за југ.