Светска премијера документарца „МС Валентина“ на „Белдоксу“

Холаусова каже да је идеју за снимање филма добила током боравка на словеначкој обали поред луке „Трст“, где је виђала велике теретне бродове који су долазили и одлазили, и одлучила је да пошаље фотографију колеги. 

„Приметили смо да обоје делимо исту страст према тој врсти бродова и одлучили смо да снимимо филм о томе“, рекла је Мелани Холаус.

На један неконвенционалан начин, покушали су да пронађу капетана који би их повео са собом – шетали су обалама Дунава у Бечу и разговарали са људима у лукама. Најзад су наишли на бродарску компанију "Multinaut Donaulogistik".

Потрага за капетаном  

„Рекли су нам да румунски капетан Бејан Тицу једини може то да уради. Он је веома отворен и има идеалне услове на свом броду, јер је његова посада - његова породица. Тада смо почели да размишљамо о реци Дунав и земљама које бисмо прошли“, открива Холаусова уочи доласка у Београд.

Каже да је снимање филма био веома занимљиво, јер је, како тврди, „река као европски пут – пуна супротности и разлика“.

„На неки начин, то је граница од воде, али и повезује земље. Такође, она показује економску и политичку разлику између Истока и Запада“, приметила је редитељка.

Велика разлика између теретног и путничког брода јесте у томе што се теретни не зауставља у градовима или лукама из којих се лако може доћи до града и већину дана капетан пристаје негде на Дунаву.

„Ноћу се на обалама реке налазе само мрак и неки грмови. Ритам брода и дневне рутине одређује капетан. Он има стриктан распоред за обављање транспорта на време. Посада ради цео дан. Да бисмо снимили свакодневни (и радни) део екипе, морали смо да кренемо у пет сати, а завршавали бисмо с радом у десет увече. Није било времена да се зауставимо или опустимо“, објаснила је Мелани Холаус.

Брод као кућа и као погонско радно место 

Теретни брод је, примећује, погонско радно место, али је у њиховом посебном случају, брод био и „кућа“ румунске породице, што је, како је навела, представљало веома атрактивну ситуацију, не само за филм, већ и за њихову ситуацију на броду.

„Сниматељ Кристоф Ламерхубер и ја смо још увек у у некаквом фамилијарном контакту с капетаном и његовом породицом. Сваки пут када пристане у Бечу, он нас зове и ми га посетимо на броду. Увек је осећај као долазак кући“, испричала је Холаусова и додала, да је оно што су сазнали о урбаном животу у градовима које су прошли, било само кроз истраживање које су обавили пре и после путовања.

Каже да је МС Валентина филм о веома посебном начину рада и становања.

„С друге стране, то је и лична перспектива 'европског пута'. Ту су и неодговорена питања о југословенском рату, моћ повезивања тако велике реке и прекида. Пловећи Дунавом, питали смо се колико је људи погинуло у овој реци током ратова у различитим епохама. Наравно, читали смо много о ратним окрутностима и у тренуцима када пролазите кроз те земље, аутоматски имате застрашујући осећај да сте изгубљени у политичком и људском лавиринту ,који је изазвао толико људске патње“, објашњава Мелани.

Почаствована је што ће њен филм имати светску премијеру на „Белдоксу“, који сматра „веома отвореним, занимљивим и инспиративним".

„Планирали смо да прикажемо филм у земљама које смо прошли са МС Валентином, тако да је савршено да премијера буде у Београду. Све моје колеге из Аустрије које су биле у Београду, рекле су ми да је град једно од најинтересантнијих места које су икада видели“, истакла је Холаусова.

Документарац МС Валентина биће приказан 12. маја у Музеју Југословенске кинотеке.